Ko i zašto plaća alimentaciju?

Nažalost, roditelji neretko smatraju da ispunjavaju svoju obavezu ako detetu nešto poklone ili periodično učestvuju u finansiranju potreba deteta. Naprotiv, alimentaciji prethodi sudska odluka koja jasno definiše njenu visinu, vreme i način plaćanja te umesto dobrovoljnosti i nepreciznosti konstituiše obaveznost i izvesnost.

I. Nosilac prava i obaveze na plaćanje alimentacije

Prema odredbama Porodičnog zakona, brak nije moguće razvesti bez odluke o alimentaciji.

U slučaju sporazumnog razvoda, roditelji moraju da postignu saglasnost i oko visine alimentacije.
Radi izbegavanja zloupotreba, neophodno je da sud proceni da li je sporazum roditelja o alimentaciji u najboljem interesu deteta. U slučaju razvoda po tužbi, sud u okviru presude o razvodu određuje visinu alimentacije. Dakle, u oba slučaja, visina alimentacije zavisi od procene državnog organa koji štiti interese deteta.

Alimentaciju plaća roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo, odnosno roditelj kome dete nije povereno na čuvanje i vaspitanje. Obaveza na plaćanje alimentacije postoji i u slučaju lišenja roditeljskog prava.

Prema stanovištu sudske prakse, nepostojanje radnog odnosa nije opravdanje za neplaćanje alimentacije jer se (ispravno) smatra da je roditelj uvek dužan da novčano obezbedi svoje dete. Eventualno bi u slučaju invaliditeta ili drugog drastičnog zdravstvenog problema roditelja moglo da se razmatra oslobođenje od plaćanja alimentacije koja bi tada prešla na druge srodnike deteta.

Alimentacija se ne plaća neposredno detetu, već novac prima (na račun ili u gotovini) roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo. Jedini slučaj kada se alimentacija plaća neposredno detetu jeste u slučaju izdržavanja punoletnog deteta koje može da ostvari pravo na alimentaciju do svoje 26. godine ukoliko je na redovnom školovanju.

II. Kriterijumi za određivanje visine alimentacije

Porodični zakon propisuje da se visina alimentacije najčešće određuje u rasponu od 15% do 50% od primanja roditelja koji je obavezan na plaćanje. U praksi se iznos približava donjem rasponu kada roditelj izdržava jedno dete ili kada je zarada roditelja visoka, dok se prbiližava gornjem rasponu u slučaju manjih prihoda i izdržavanja više dece.

Elementarni kriterijumi za određivanje visine alimentacije su mogućnost roditelja i potrebe deteta. Mogućnost roditelja se ogleda u njegovim prihodima, mogućnosti za zaposlenje, imovini koju poseduje, ličnim potrebama i obavezi da izdržava druga lica.

Potrebe deteta zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja i imovine. Najčešće starija deca imaju veće potrebe jer život srednjoškolca podrazumeva obilniju ishranu, bavljenje sportom, kao i socijalne i kulturne aktivnosti.

Zakon kao kriterijum navodi i minimalnu sumu izdržavanja, odnosno naknadu za hranjenike koju utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu. Navedena suma predstavlja minimum ispod koga ne bi trebalo da se određuje alimentacija, nezavisno od prihoda roditelja.
.Životni standard roditelja je takođe jedan od kriterijuma za određivanje visine alimentacije, najčešće kod imućnijih roditelja. Svrha navedenog instituta je da omogući detetu da živi standardom svog roditelja, čak i kada potrebe deteta nisu iznadprosečne.

Protekom vremena skoro je izvesno da će se promeniti i potrebe deteta i mogućnosti roditelja koji može da dobije otkaz ili povećanje plate. Za razliku od većine drugih sudskih odluka koje nisu podložne menjanju, odluka o alimentaciji uvek može da se promeni sudskim putem, ukoliko se dokaže i promena okolnosti.

III. Plaćanje alimentacije pre odluke suda

Obaveza plaćanja alimentacije počinje od trenutka sporazumnog razvoda ili podnošenja tužbe za razvod. Međutim, često se dešava da roditelji žive odvojeno i pre formalnog prestanka braka te da samo jedan roditelj prvenstveno brine o detetu.

Faktički regres predstavlja pravni institut koji omogućava novčanu kompenzaciju za roditelja koji je samostalno (ili pretežno) izdržavao dete i pre razvoda braka. U navedenom slučaju, roditelj koji je izdržavao dete podnosi tužbu protiv drugog roditelja u svoje ime, a ne u ime deteta.

IV. Nepostupanje po sudskoj odluci

Odluka o alimentaciji konstituiše obavezu koja može da se ispuni dobrovoljno ili prinudno. U slučaju prinude, neophodno je inicirati postupak izvršenja kako bi se alimentacija platila posredstvom imovine roditelja koji ne postupa po odluci suda.

Često se dešava da lica u Republici Srbiji nisu zaposlena ili da nemaju imovinu na svoje ime te je prinudno izvršenje faktički nemoguće.

Kako zaštita prava deteta ne bi bila zavisna od eventualne imovine koju (ne)poseduje roditelj koji izbegava plaćanje alimentacije, zakon propisuje da je neplaćanje krivično delo za koje može da se izrekne kazna zatvora do tri godine.

Brojne pravne norme štite elementarno pravo deteta na izdržavanje od svojih roditelja. Međutim, zakon je dobar samo ako se primenjuje, te je neophodno da sudske odluke budu u skladu sa ohrabrujućom zakonskom regulativom.