Ko je ćutao dok su Oliveru crtali metu

Očekivao sam da se Marko Đurić sa koferom iz koga viri Miša Vacić u maskirnoj uniformi, hitno ukrca u freskopisani voz i krene put Kosova i Metohije, kako bi nam u roku od tri sata objasnio motive i povode za ovakvo postupanje poslanika sa “Srpske“ liste. Mada teško da bi nam se obratio baš u tom roku, jer mu je prošli put da bi stigao samo do Raške trebalo devet sati. Ali sam uveren da bi za tih devet sati smislio neko suvislije objašnjenje, od onog da je u pitanju greška naivnih političara.

Možda je bilo za očekivati da Skupština Kosova svoje zasedanje otpočne minutom ćutanja ubijenom Oliveru Ivanoviću. Ali ti koji danas ćute u slavu terorista iz OVK, nisu ćutali dok su Oliveru crtali metu na leđa. Naprotiv, mlađanom uspaljenom junoši, pridržavali su kantu sa Pink bojom, dok je on sa pristalicama „naivne“ umetnosti u nju bahato umakao četku, kojom je crtao koncentrične krugove na leđima Olivera Ivanovića, prskajući bojom po svima ostalima koji bi se možda solidarisali sa „metom“. Još manje verovatno je da poslanike ćutologe, Aca Srbin pozove u Beograd, ne bi li ih upitao „Šta radite, bre“, jer to je slogan neke druge liste na beogradskim izborima, a poznato je da predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, ni slučajno ne bi zloupotrebio situaciju na Kosovu i Metohiji zarad beogradskih izbora. Na stranu što je kampanju za te izbore otpočeo baš sa Kosova, aplauzom koji se po prvi put u istoriji Srbije čuo prilikom polaganja venca na mestu ubistva u Kosovskoj Mitrovici.

Ne znam da li su majke heroja sa Košara drhtavim rukama samo nemo pritegle crne marame na glavama osedelim od bola i tuge, dok su gledale kako se minutom ćutanja još jednom ubijaju njihovi već ubijeni sinovi. Mogu samo da slutim kako su se osećale porodice žrtava iz Žute kuće, dok su napredni Srbi svoj koalicioni kapacitet utvrđivali ovakvim izlivima lojalnosti Ramušu Haradinaju, odajući poštu dželatima a ne žrtvama. Mada umesto koalicionog, ovde je pre reč o kapacitetu beščašća. Ali šta očekivati od onih koji su svojom politikom 1999. portu Visokih Dečana pretvorili u parking za NATO tenkove, no da izaberu ovakve predstavnike za svoju listu. Onima koji su tada menjali Gazimestan za stanove od dva ara, Kosovo je samo kamenčić u cipeli koji ih žulja na putu ka cilju. A cilj tog puta nije Evropa, već doživotna ničim ograničena i nekontrolisana vlast i moć. Bitka za Beograd je presudna raskrsnica na tom putu. Na kraju tog puta, napredna vlast bi minut ćutanja pretvorila pretvorila u beskonačno vreme ućutkivanja i ćutanja svih građana. Naročito onih kojima je ovaj minut iz kosovske skupštine bolno odjeknuo u ušima.

Anestezirana javnost, ovaj minut ćutanja doživela je samo kao jedan u nizu naprednih šamara na obraz dostojanstva i ponosa Srbije. Koji svakodnevno nemilice pljušte, tako da prosto liče na onaj aplauz koji se čuo u trenutku polaganja venca na mesto Oliverovog ubistva. Narod koji ovoliko ćuti mora da je bogat narod. Jer ćutanje je zlato! A Srbija ćuti. I čeka minut ćutanja za Kosovo i Metohiju. I još jedan za sahranjenu slobodu. Pitanje je da li će to biti poslednji minut ćutanja, jer posle toga neće biti nikoga ko će nama odati poštu.

Umesto, Ubi nas prejaka reč, neka nam epitaf glasi: Ubi ih prejaka ćutnja!

Autor je član DS, bivši narodni poslanik