Ko je izdao Anu Frank?

Da li nam je taj odgovor ono što je uistinu važno u vezi sa stradanjem petnaestogodišnje jevrejske devojčice?

Ima li neke zluradosti ili možda olakšanja u saznanju da je to verovatno učino njen sunarodnik?

Da li je nekome lakše ako je zaista tako?

Ima li to veze sa nekim od gnusnih antisemitskih teorija zavere?

Da, znaju se imenom i prezimenom ljudi, a među njima i Jevreji, koji su potkazivali Jevreje – neki da bi spasili sopstvene glave i porodice jer su bili ucenjeni, neki i zato što se na tome moglo i zaraditi.

Monstruozna ume da bude naša, ljudska priroda.

Monstruozan je bio nacistički režim.

Zdušno su tom režimu pomagali režimi okupiranih zemalja. Ljudi, pojedinci od kojih su ti režimi i te zemlje bili sastavljeni.

Ili, jednostavno, nisu činili ništa.

Nedaleko od centra suncem okupanog, urednog i mirnog Beograda, kao u bilo koje vreme pre ili posle rata, sabirani su u logoru na Starom sajmištu svi oni koje je nacistički režim smatrao svojim neprijateljima ili naprosto suvišnima u vrlom novom svetu kakav je zamišljao.

Šetali su se Beograđani kao bilo kog drugog dana dok je ulicama Beograda vozila dušegupka ubijajući njihove sugrađane i dojučerašnje komšije i vozeći ih direktno na stratiše ne kome su, takođe nedaleko od centra grada, sahranjivani.

Niko ništa nije video, niko ništa nije čuo.

I zato nam je lakše da kažemo da to nismo bili mi, nego oni, neki drugi, idući do onog najgnusnijeg „objašnjenja“ da je žrtva kriva za zločin nad sobom počinjen.

Vratimo se uvodu ovog teksta i pitajmo zar sudbina Ane Frank nije ono zbog čega se treba pitati, i pokušati pronalaziti odgovore o činjenju zla, pomaganju tom činjenju, ili nečinjenju protiv njega?

Najvažnije je – najstrašnije pa otuda i najvažnije – da je stradala jedna, treba li reći nevina, bilo koja, petnaestogodišnja devojčica.

I sve dok nam to neprestano nije u fokusu, već „otkriće“ da je njenom stradanju doprineo njen sunarodnik, mi ćemo biti ti koji je iznova i iznova izdajemo.