Od Pašića do Vučića: Ko je kriv za gubitak Kosova?

Podstaknut pogromom Srba na Kosmetu, napisah i ja jedan novinski tekst pod naslovom „Plač Srbije“ (2004). Potom se, dve godine kasnije, povela polemika između Dragoljuba Žarkovića i Ljiljane Smajlović sa mnom o plaču dece sa Kosova i Metohije.

Plačemo i ovih dana, a sve mi se čini da ćemo plakati do nestanka.

Plač je, ponekad, blagorodan za pojedinca, češće kod žena nego kod muškarca, ali nikada za državu i narod.

Duši je lakše kada se isplače, državi i narodu je teško da preboli ratni poraz, pa bi spas trebalo tražiti u dostojanstvenom ćutanju.

Naivan je svako ko je mislio da će pregovorima rešiti kosovsko pitanje, koje je oduvek palilo Srpstvo i Evropu s juga, paliće je još dugo.

Nekada su plakali samo Starosrbijanci, danas plaču, s njima, i današnji Srbijanci i ostali Srbi. Najplačljiviji Srbijanac je Petar Petković, koji vodi Kancelariju za Kosovo i Metohiju.

Dovoljno je da uporedite izjave kosovskog pregovarača i njegove i da dođete do uverenja da su izjave prvog stamene, nepokolebive i nepopustljive, dok su njegove plačne, kukavne i molebljive. Sem poraza, od takvog pregovarača ne možete ništa drugo očekivati.

Besmisleno je u današnjoj državnoj politici pitati se da li je neko takav trebalo da vodi Kancelariju i pregovore s Šiptarima.

Ovakva Srbija i ovakav pregovarač doveli su narod u zabludu, te se zato i ne treba čuditi poražavajućem ishodu.

Pre pojave knjige arhimandrita Ristića Kneževina Srbija je imala već naglašen odnos prema Staroj Srbiji. Sve do početka 20. stoleća Kosovo i Metohija dobili su prednost u spoljnoj politici Srbije u odnosu na Makedoniju.

U tom cilju bili su usmereni prodori spske vojske do Ibra i Gračanice u Prvom ustanku i u Srpsko-turskim ratovima u vreme Velike istočne krize. Davanje prednosti Makedoniji, u odnosu na Kosovo i Metohiju, prvi je veliki promašaj srbijanske nacionalne politike.

Nikada, od tada do danas, Srbija nije vodila ispravnu politiku o Kosovu i Metohiji. Sveopšte uverenje da je ta oblast naša od vajkada, bilo je pogrešno i nedovoljno za razrešenje nacionalnog pitanja u njoj.

Kraljevina Jugoslavija je kratko trajala da bi ga rešila, a socijalistička Jugoslavija okončala je vekovnu srpsku agoniju stvaranjem južne pokajine, čiji rezultati se vide danas sasvim jasno.

Kada je Kraljevina Srbija žrtvovala sebe zarad plemenite države Kraljevine Jugoslavije (1918), donela je tešku presudu protiv sebe i protiv svih Srba. U vreme Građanskog rata, toj, takođe plemenitoj ideji, da Srbija ukine sebe zarad višenacionalne države, okrenuli su leđa i napustili je Slovenci, Hrvati, Bosanci i Makedonci.

Kada joj je i bratska Crna Gora zabila nož u leđa, Srbija je morala da se upita – zašto se to desilo i da preispita svoju nacionalnu politiku od Balknaskih ratova do Građanskog rata. Bolesni od komunizma i jugoslovenstva, Srbi, posebno njihova rukovodstva, nisu umeli da reše svoje nacionalno pitanje.

Tri decenije Srbija luta, a da niko za to vreme nije osmislio njen put u budućnost, toliko neizvesnu. Naši savremeni nacionalni i državotvorni vidici nisu ni na nivou kneza Miloša i Ilije Garašanina. Srbija njihova vremena nije nikada plakala i kada joj je bilo najteže, današnja ne prestaje s plačem.

Šta se to zbiva s našim nacionalnim bićem, kojem svi okreću leđa, a ono nikome? Da li je današnji Srbijanac isto što i Srbijanac 19. i 20. veka?

Kada će Srbijanka da rodi pametnog mudonju, poput kneza Miloša Obrenvića, koji je izgradio državu i izrodio dvadesetoro bračne i vanbračne dece. Srbija je bila početkom 20. veka svetionik na Balkanu s dobro uređenom državom i najmlađim stanovništvom.

Danas je ona tamni vilajet unesrećenih ljudi starijeg uzrasta, bez ijednog parametra koji bi ukazivao na napredak, već na stagnaciju. Srljamo iz poraza u poraz!

Pogrešno je svaljivati svu krivicu na Vučića, krivica pada na sve od Nikole Pašića do njega.

On je samo poslednji u tom nizu neuspešnih srpskih i jugoslovenskih, rekao bih političara, a ne državnika.

Bolesno je naše društvo, s njim i država. Dosegli smo do prelomne granice: ili revolucija ili potpuni krah Srbije.

I dok Srbija plače zbog Srba na Kosmetu i vri zbog litijuma u masovnim narodnim negodovanjima, i menja svoj geografski oblik zarad dobra drugih, a pogubnih po sopstveni narod, ni čuveni vojvoda od Autokomande, ni njegovi nalogodavci, ne oglašavaju se.

Ne plači, Srbijo, već dostojanstveno trpi i ćuti, dok predsednik države rešava pitanje našeg opstanka u Pragu na globalnom nivou, budući da je lokalni već prevaziđen!

Autor je istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.