Ko je nova „banda“?

Saznavši od časnih policajaca da je prisluškivan predsednik SNS/Republike pokrenuo je svoj stranački ustroj preko kog vrši, ako ustreba, i izvršnu i drugu vlast.

Kampanji je oročen ritam preko oblasnih poverenika. Zadatak im je jasan: On je odan predsedniku i partiji, subjektivno nije al kriv je objektivno.

I krenuo je zvuk iz izvora.

Ceo SNS ustroj upriličio je za sebe i zainteresovanu publiku bučan performans u obliku eha, razaslatog alata iz kancelarije predsednika SNS/Republike – kriv je, ostavka; kriv je, ostavka; kriv je, ostavka; – kako bi performans reflektovao odblesak discipline i usklađenog izguravanja Stefanovića sa fotelje uz vođu, u koju je izgleda sa žudnjom i ljubavlju još od 2016. godine zagledan A. Šapić.

I kad se organizuje spektakl da se započeti posao posvršava, kada je svečano objavljeno da je ostavka stigla tamo odakle je zvuk krenuo, kad je upražnjena fotelja uz vođu popunjena onim ko je godinama žudio za tom nagradom, javi se Miloš Vučević. Ne da podnese prijavu i Stefanovića pošalje na poligraf kako bi proverio je li Stefanović kriv il nije kriv, već da saopšti da se o ostavci ne raspravlja; ne ulazi u njene razloge; jer je ona lični, prihvaćen čin, izguravanog Stefanovića.

Da li je Stefanović posegao za ličnim činom, o kome se ne raspravlja i ne ulazi u razloge ostavke/ličnog čina, nakon što je gradski odbor SNS Novi Sad na čelu sa Milošem Vučevićem pre neki dan doneo jednoglasnu odluku da se pokrene postupak smene N. Stefanovića sa svih državnih i stranačkih funkcija ne ulazeći u raspravu i razlog pokretanja postupka smene ili ga je lično Stefanović zamolio da pokrene njegov lični čin, al bez rasprave, kao što je pokrenuo poligraf kad je zatrebalo podnevši lažnu prijavu. A i sada je zatrebalo.

A predsednik Vlade? „Predsednik vlade može predložiti Narodnoj skupštini razrešenje pojedinog člana Vlade. Odluka o razrešenju člana Vlade doneta je ako je za nju glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika.“ (čl. 133 Ustava Republike). Ali, predsednica Vlade ne može bez njenog „učitelja“, predsednika SNS/Republike, posezati za njenom ustavnom obavezom – taman i kada se radi o „prisluškivanju predsednika SNS/Republike i ugrožavanja njegove lične bezbednosti“ – te mu bez blama prepušta ingerencije koje mu ni po kom osnovu ne smeju pripadati. Po njenom stavu prisluškivanje predsednika SNS/Republike i ugrožavanje njegove bezbednosti ne spada u njenu ili ingerencije Vlade, taman i da se okrivljuje ministar te iste vlade na čijem se čelu nalazi, već je u pitanju stranačka stvar.

Celokupnu stvar privodi kraju onaj ko je saznao od časnih policajaca da je prisluškivan i ko je pokrenuo celokupni stranački aranžman izdižući u javnost ceo slučaj kao prvorazredno državno pitanje, izjavljujući da od N. Stefanovića najviše zavisi da li će ostati ministar, o čemu će se razgovarati narednih dana…

Ujedno, pred predsednikom Vlade pokreće nov, očito važan državno/partijski slučaj: „To, Ana, nemoj da dozvoliš, koliko sutra, i svu tu bandu koja samo traži limuzine za sebe razjurit ćemo, ako treba i pre izbora…“ Na koju bandu predsednik SNS/Republike ukazuje predsednici Vlade? Ko je pa sada ta nova „banda“ u redovima vlasti koju je predsednik SNS/Republike uočio i koju spočitava Ani da ih razjuri. Čuj – ako treba – i pre izbora. Kome – ako treba?

Tako izgleda vrh države u epizodi serijala u kojoj je poštovanje Ustava i zakona prepušteno odluci stranačkih organa vladine stranke ili ličnom činu u čiji se razlog ne ulazi. Prihvata se.

Autor je politikolog iz Požege