Ko je spreman da ćuteći oplakuje žrtve druge strane?

Kada kažem da sam kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, to samo znači da to ima težinu odgovornosti u društvu koje se još uvek na nejednak način odnosi prema svima onima koji to nisu.

Kada kažem da sam muškarac, to samo znači da to ima težinu odgovornosti koju određuje pripadanje nekom većinskom kolektivu ili bar onome koji ima više društvene moći, u nejednakoj raspodeli iste.

Kada kažem da sam peder, to samo znači da nemam ona građanska prava koja imaju oni koji nisu kao ja.
Kada kažem da sam politički aktivista, to samo znači da sam pripadnik političke manjine koja veruje u to da nas ljudskim bićima čini naš odnos prema onim drugim, koji nisu kao ja.

Kada sam protestovao protiv ratova i ratnih zločina, tražeći pravdu za žrtve, a kaznu za počinioce, nije bilo drugih ljudi koji su u sebi nalazili patnje za druge, iako su pripadali onoj političkoj zajednici, iz koje su sve te patnje potekle. A ja sam bio sve to što jesam. Nisam bio drugi ja. Tu su bile moje drugarice, aktivistkinje.

Kada sam protestovao protiv muškog nasilja prema ženama, nije bilo drugih muškaraca. A ja sam bio to što jesam. Nisam bio drugi ja. Tu su bile moje drugarice, aktivistkinje.

Da su na protestima protiv ratova, bili i neki drugi ljudi (puno njih), ratovi ne bi bili mogući.

Da su na protestima protiv muškog nasilja prema ženama bili i neki drugi muškarci (puno njih), muško nasilje prema ženama ne bi bilo moguće.

Da su na svim protestima na kojima sam protestovao tražeći pravdu za druge, gde sam se borio za sve one koji nisu kao ja, bilo mnogo više ljudi koji su na bilo koji način kao ja, onda bi to napravilo razliku. Onu koja je mala, ali čije su posledice velike.

Ljudi koji žive u ovoj zemlji, oni i većinskog imena, i većinske veroispovesti, nisu brinuli za druge: za albanske rudare, koje je iz rudarskih okana na Starom trgu u Trepči izvlačila jedinica za specijalne operacije, jer su protestovali protiv ukidanja autonomije Kosova; oni su na tenkove koji su išli putem da razruše Vukovar, bacali cveće; oni su okretali glave dok je Sarajevo „cvrčalo kao na plotni“. Za njih je solidarnost bila samo ime sindikata u Poljskoj.

I mi smo Srbija, uzvikivali su romski stanovnici Beograda, pod prozorima Skupštine grada Beograda, u kojoj je tada sedeo Dragan Đilas. Bio je septembar 2010. Nije bilo belog građanstva Republike Srbije. Tu su bile moje drugarice aktivistkinje. Tu sam bio ja.

I ja sam državljanin Republike Srbije. Imam njenu ličnu kartu i njen pasoš. Nisam drugi ja. Sve sam ono što jesam.
Sada, stojim petnaest minuta u tišini za 15 žrtava koje je režim u Srbiji ubio na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Tu su moje drugarice, aktivistkinje. Sada, sa mnom stoji mnogo ljudi, i mnogo muškaraca. Većina od njih ima srpsko ime i prezime, većina njih je krštena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Oni i jesu i nisu kao ja. Ja i jesam i nisam kao oni. Sada, pitam: ko je od njih spreman da dođe na proteste protiv rata, protiv muškog nasilja prema ženama? Ko je od njih spreman da ćuteći oplakuje žrtve sa one druge strane?

U vremenima političkog otpora, izdržljivost znači sve, napisala je Andrea Dvorkin, sedamdesetih godina prošlog veka, i nastavila da se bori protiv pornografije, sve do svoje smrti, tridesetak godina kasnije.

Autor je aktivista NVO Žene u crnom

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.