Ko je ubio Ćuruviju

Dvadeset dana posle ubistva Zorana Đinđića, 2. aprila 2003, Nenad Ilić, pripadnik Crvenih beretki, vozač kamiona-ubice sa Ibarske magistrale i jedan od učesnika budvanskog atentata, odaje Ćuruvijine ubice u iskazu datom u Centralnom zatvoru kapetanima policije Slaviši Softiću i Draganu Timotijeviću. Prema policijskoj službenoj belešci, „Ilić Nenad, zvani Glavonja, iako mu je saopšteno da ne želimo da pričamo o 'slučaju Ibarska magistrala', insistirao je da nam ispriča ulogu Radonjića, zvanog Meda, Bracanovića, Legije i Gumara… Održan je jedan sastanak na kome su bili prisutni Slobodan Milošević, Rade Marković, Radonjić, Bracanović i Legija. Na tom sastanku su raspravljali o učešću jedinice u izvršenju nekih zadataka koji su, po njima, bili od državnog interesa. Rasprava je trajala oko dva sata. Bracanović je bio za to da se ti zadaci (likvidacije političkih protivnika) izvrše, ali da u njihovom izvršenju ne učestvuje Jedinica. Radonjić je rekao da mora da se radi i da nije bitno ko će to da odradi, a Rade Marković je apsolutno bio za to da se to radi i da u tome učestvuje Jedinica. Slobodan Milošević je prekinuo raspravu i rekao Legiji: Slušaj, komandante, pričamo dva sata i znaš zašto to mora da se uradi.“

Prema istom zapisniku, Ilić je ispričao da je, posle likvidacije Slavka Ćuruvije i masakra na Ibarskoj magistrali, dobio nalog da ide u Budvu, radi popravnog atentata na Vuka Draškovića, i da se, u jednom stanu, tamo sastao i sa Milošem Simovićem i Miletom Lukovićem, zvanim Kum. Luković je smatrao da je zločin na Magistrali trebalo bolje pripremiti. „To se tako ne radi. Kad smo mi Ćuruviju, dobili smo informaciju kad i gde. (Operacija „Ćuran“, V.D.) Njega smo opleli i kraj. Mogli smo i ženu, ali žena nije bila meta, i tu je kraj.“ Raspričani Luković je, iako ga je Simović upozoravao da ćuti („Šta to pričaš Kume, Kume!“) Iliću odao i kako je on, kao „šetač“, likvidirao „jednog ispred kuće, kad je pošao u prodavnicu, pored kontejnera.“ Javljeno mu je da meta ide u prodavnicu (tajno prisluškivanje), pa je Luković izašao iz zasede, sa pištoljem u novinama ispod ruke. Prišao je i pucao. Nije rekao u koga je pucao, ali baš tako je ubijen generalni direktor JAT-a Žika Petrović.

Ilić daje iskaz i 7. aprila. Kapetan policije Slaviša Softić pravi službenu belešku i o tom saslušanju, pa kod Ilića u Centralni zatvor 23. aprila odlaze državni tužilac Milun Dragutinović, istražni sudija Dragan Lazarević i Ilićev branilac Gordana Andrejević. On ponavlja gotovo sve što je rekao policiji 2. i 7. aprila, osim priče o sastanku kod Miloševića i o ubistvu Ćuruvije. Zašto? Zato što ga ni tužilac ni istražni sudija nisu o tome ni pitali ili su taj deo izbacili iz ovog zapisnika važećeg i za sud.

Do kopije Ilićevih iskaza pred policijom došao sam još za trajanja akcije „Sablja“. Znajući šta je bilo na Ibarskoj magistrali i šta se sve dešavalo u Budvi, uverio sam se da je ubica sa Magistrale govorio istinu. Iznenadilo me je i sa kakvom preciznošću je iznosio neke detalje. Zbog uverljivosti njegovog iskaza, u mnogim svojim javnim nastupima govorio sam da je ista razbojnička družina koja je ubila Ivana Stambolića, počinila masakr na Magistrali i pokušala moje ubistvo u Budvi, na Uskrs 1999. ubila i Slavka Ćuruviju. U tim javnim nastupima govorio sam o Ilićevim iskazima pred policijom. Te iskaze poslao sam i nekim redakcijama, a predao sam ih i pravosudnim organima, zahtevajući Radonjićevu odgovornost za zločin na Ibarskoj magistrali, ubistvo Slavka Ćuruvije i podizanje optužnice protiv njega i dvojice agenata DB, Stevana Baste i Ratka Romića, zbog direktnog pripremanja budvanskog atentata.

Okružno tužilaštvo je ćutalo i dugo odbijalo da preuzme moju privatnu optužnicu, pod izgovorom da Ilićeve izjave pred policijom nisu „validni dokaz“ za sud. Tek kad sam tužilaštvo suočio sa Ilićevim iskazom od 23. aprila 2003, datim pred istražnim sudijom i njegovim braniocem, država je podigla optužnicu protiv Radonjića, Baste i Romića, ali još nema ni nastavka suđenja ni presude. I ne samo to. Lansira se priča da se to Ilićevo svedočenje teško može koristiti kao dokaz, jer je ono već korišćeno na suđenju ubicama Ivana Stambolića! Neverovatno. Jedan od budvanskih atentatora svedoči da su Stevan Basta i Ratko Romić, po nalogu Milana Radonjića, išli u Budvu da atentatorima izdaju uputstva za izvršenje atentata i bekstvo posle atentata, ali je to svedočenje nekome „problematično“. Kome i zašto?

Milan Radonjić pratio Ćuruviju. Ćuruvija ubijen. Milan Radonjić pratio mene uoči Magistrale. Četvorica ubijenih. Milan Radonjić pratio Stambolića. Stambolić ubijen. Milan Radonjić tajno deluje i u Budvi. Atentat. Ali, ništa od ovoga nisu „validni dokazi“ za krivicu tog čoveka. Nema optužnice za smaknuće Ćuruvije. Oslobođen za zločin na Ibarskoj magistrali. Za ubistvo Ivana Stambolića nije ni optužen. Ruga se suđenju za pripremu budvanskog atentata i podiže tužbu protiv mene.

Za sve zločine Miloševićeve Službe pravosnažno je osuđen samo Radomir Marković. Ubice sa Magistrale, ubice Ivana Stambolića i Zorana Đinđića osuđene su ili kao pripadnici Crvenih beretki ili Zemunskog klana, kao da i Beretke i Zemunci nisu bili Služba državne bezbednosti. Svi su imali legitimacije Službe i, povrh svega, bili su njen zvanični eskadron smrti: Jedinica za specijalne operacije. Slobodan Milošević i Mirjana Marković naređivali su likvidacije, a Radomir Marković, šef Službe, prosleđivao te naredbe Milanu Radonjiću, da tajnim praćenjem i prisluškivanjem buduće žrtve pripremi teren eskadronu smrti kojim komanduju Legija i Dušan Spasojević. Od Miloševića i njegove supruge pa do neposrednih egzekutora i agenata Službe za tajno prisluškivanje i praćenje, sve je to bila jedna te ista zločinačka mašinerija. Organizacija državnog terorizma.

Ako je sve i poznato i nesporno, zašto se kriju ubice Slavka Ćuruvije? Verovatno zbog toga što bi Miloš Simović i Sretko Kalinić, koji više nisu u bekstvu a nisu ni mrtvi, potvrdili tačnost iskaza Nenada Ilića datih policiji. Što bi ispričali ko je pucao, ko im je javio gde da sačekaju metu, ko ih je odvezao posle zločina i, što je najgore, ko je naredio Ćuruvijinu likvidaciju. Svi verujemo da su to bili Slobodan Milošević i Mirjana Marković, ali on je pokojni a njeni novinski članci iz tog vremena i logičko povezivanje činjenica nisu „validni dokazi“ za specijalnog tužioca i sudije. Ako ubice otkriju živog nalogodavca, onda se za njim mora raspisati međunarodna poternica. Nalogodavac je, međutim, sada državljanin Rusije i eto velikih nevolja na relaciji Beograd – Moskva.

Zbog toga se, ali i zbog Milana Radonjića i sudske odgovornosti Službinog eskadrona za tajno praćenje radi ubistva, streljanje Slavka Ćuruvije prekriva mrakom. Zbog toga su proradili i apsurdni alarmi kada je Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a, otkrila davno otkriveni policijski iskaz Nenada Ilića. Specijalni tužilac bio je začuđen, iako Ilićeve iskaze poseduje već šest godina. Za ljude u Ministarstvu pravde Ilić nije „kredibilan svedok“, neki su nekredibilnom proglasili i Ljiljanu Smajlović, a bivši ministar policije Dušan Mihajlović izjavljuje da nema istine u Ilićevim izjavama. Njemu je „gospodin Legija“ još 2001. otkrio ko je pucao u Ćuruviju i on, i danas, u to veruje. Ilić nije kredibilan svedok, a Legija jeste. Pucali su, eto, Luka Pejović ili neki Prika. Obojica odavno pokojni. Niko neće da kaže da su i taj Prika i Pejović i Simović i Luković i Kalinić bili pripadnici Službe i da je, ma ko da je od njih pucao, ubica tadašnja Služba državne bezbednosti.

Okriviti mrtve ubice Službe nije nimalo rizično. Oni ne mogu da otkriju žive krivce. Zato su žive ubice velika nevolja naše pravde. Zato Ilić, Simović i Kalinić nisu „kredibilni svedoci“. Bili su u samom vrhu piramide zločina i znaju mnogo. Uperiće prst u Milana Radonjića i njegove ljude, a onda sledi neizbežna istraga o krivici demokratske vlasti za žalosnu istinu da je taj eskadron zločina amnestiran za sve zločine. U praćenju Ćuruvije, radi njegovog ubistva, učestvovalo je 14 tajnih agenata Službe, a u pripremanju masakra na Ibarskoj magistrali njih četrdeset! Niko ni optužen, a mnogi su i danas na položajima u BIA. Upere li prstom i na živog nalogodavca, eto još veće nevolje. Sve se zna i, dok je živih svedoka, kao da se ništa ne sme saznati.