Ko je ubio deda Stanimira ?

Što se tiče onih koji se za sve pitaju i koji upravljaju ovom zemljom očigledno je da može.

I ne samo da može već se i u dobroj meri činilo sve da se cela stvar zataška.

Iako je penzioner umro 4. februara, a obdukcija nepobitno potvrdila da je ubijen 8 marta, niko od nadležnih, ni Više javno tužilaštvo niti Uprava za izvršenje krivičnih sankcija nisu se oglašavali tim povodom sve dok vest nije dospela u medije.

Ono što je potom usledilo i to što su ipak na kraju morali da suspenduju sedam čuvara dok su upravnika degradirali za jednu poziciju niže ni izdaleka ne može da umanji odgovornost vlasti. Kao i u slučaju majskih tragedija mnogo toga ne bi moglo da se pripiše slučaju.

Jedina nesretna i fatalna okolnost dede Stanimira je bila što je star i što je živeo u Srbiji.

U zemlji gde nema nade za mlade ni mesta za stare.

Čovek je na kraju svog životnog i radnog veka došao u situaciju da zbog 250 evra koje nije imao da plati državi završi iza rešetki dok se sa druge strane ljudi koji su proneverili milione evra slobodno šetaju ili u najgorem slučaju dobiju na par meseci nanogicu.

Za tu novoformiranu kastu prebogatih ljudi čije bogatstvo može da se meri u svetskim razmerama ne važe isti oni zakoni i propisi koji važe za ljude poput Stanimira, ljude koji se nalaze na ivici egzistencije ali i za ostale građane.

Da li je potrebno bilo šta više reći da bi se shvatilo u kakvom se teškom stanju nalazi na stotine hiljada građana Srbije koji žive od 200-300 evra penzije osim da je to rezultat totalne nebrige države?

Ta nebriga se ogleda u odnosu prema najstarijoj populaciji koji je ne samo diskriminatorski već i neprijateljski, gde se i mladi dovode u konflikt sa starijim koji treba da im ustupe mesto ili se doživljavaju kao nepotrebna finansijska obaveza.

Ono što je u ovom hororu takođe zabrinjavajuće je što su tri mučitelja i ubice starca koji je mogao da im bude deda, izrazito mladi ljudi, koji nisu iz kriminalnog miljea, već su bili na izdržavanju kazne zbog prekršaja kao što je neplaćanje karte u javnom prevozu i dela iz bezbednosti saobraćaja.

Ostaje otvoreno pitanje šta se dogodilo da se u glavama tih mladih ljudi desi takva transformacija pa da se u trenutku pretvore u svirepe ubice? Pri tome je zaista fascinantna maštovitost koju su ovi mladići pokazali smišljajući različite načine i metode mučenja koje je svako od te trojice mladića demonstrirao na svoj način.

Objašnjene bi moglo donekle da se nađe u činjenici da pripadaju istoj generaciji koja je rasla u takvoj atmosferi gde je nasilje prisutno gotovo svuda i na svakom koraku.

Nasilje je prisutno i vidljivo od samog vrha vlasti koja ne preza da se verbalno ali i na druge načine obračunava sa protivnicima režima i neistomišljenicina, pa preko skupštine i preko raznih medija do tv programa i rijalitija, gde su najveći uzori kriminalci i rijaliti zvezde i gde su evidentni primeri ne kažnjivosti onih koji imaju uticaj i moć.

Na suđenju ubicama deda Stanimira na optuženičku klupu bi, osim ove trojice mladića, čuvara i uprave zatvora, trebala da sedne i država Srbija.

Zapravo država Srbija je više puta ubila Stanimira, ubila ga je kada mu je odredila iznos penzije od koga ne može da živi, ubio ga je sud koji je procenio da je prvobitni iznos kazne od 10000 isuviše mali pa je podigao na 30000 dinara, ubila ga je atmosfera nasilja i nepostojanje straha od kazne, ubila ga je neodgovornost i nedopustiv nemar onih čiji je posao bio da reaguju u takvoj situaciji.

Živimo u zemlji u kojoj su scene najbrutalnijeg nasilja gotovo svakodnevne i gde, ako se konačno ne preduzmu adekvatne mere, ovakvi slučajevi mogu lako postati nešto normalno i uobičajeno.

I pre tragičnih događaja u školi na Vračaru i kod Mladenovca, gde je ubijeno 17 osoba, stručna i šira javnost tražile su hitnu zabranu rijaliti programa u kojima se propagira nasilje i osuđivani kriminalci.

I šta se desilo, ne samo da programi u kojima se propagira nasilje i rijaliti nisu skinuti sa ekrana već smo na „sreću“ širokog auditorijuma koji prati ovakvu vrstu programa dobili još jedan bombasto najavljivan format na tu temu: Zadrugu Elitu.

Još 2021 godine stigla su upozorenja iz Populacionog fonda ujedinjenih nacija (UNFPA) povodom prvog globalnog izveštaja o ejdžizmu u kome se navodi da je Srbija jedna od zemalja sa prosečno najstarijim stanovništvom na svetu, dok se više od polovine starijih oseća se diskriminisano i ugroženo.

Tu zabrinutost bi mogao da upotpuni podatak da je kod nas u poslednjoj deceniji došlo do bitnog skraćenja životnog veka i da Srbija zauzima jedno od prvih mesta među zemljama gde se najkraće živi.

Takođe i u posebnom izveštaju o diskriminaciji starijih koji je u maju iste godine objavila kancelarija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti navodi se da je ideja da su penzioneri „teret“ društva, pojačan rizik od siromaštva, zlostavljanje i zanemarivanje još neki od sve većih problema kojima su izloženi stariji ljudi u Srbiji.

U međuvremenu ništa se nije učinilo po tom pitanju pre bi se moglo reći da se stanje drastično pogoršalo o čemu svedoči i ovaj poslednji tragični događaj.

Zato, dok se celo društvo i država prevashodno ne pozabavi ovim izrazito negativnim društvenim uticajima, ovakvo nezavidno stanje pogotovo kada su u pitanju oni najstariji i najnemoćniji neće se popraviti dok će ejdžizam i dalje biti jedan od dominantnih trendova.

Autor je funkcioner Zeleno levog fronta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.