Ko je većina da se nešto pita: Lični stav Žarka Milojčevića

Čini se da je odlazeća ministarka pomešala poruku namenjenu za kragujevačke Šumarice povodom 21. oktobra sa nekom drugom, prikladnijom za mesto najvećeg užasa u mirnodopskom periodu.

Ipak, najkontroverznije je to što je ova izjava data radi smirivanja tenzija nastalih u ovoj školi. A nastale su, verovali mi to ili ne! Čak su i tragedije počele da nas dele.

Roditelji stradale dece su za pravljenje memorijalnog centra od škole, ali… većina je protiv. Jeste! Eno, i predsednik to potvrđuje.

A znamo koliko njemu znači većina! I sad kako ne postaviti pitanje koje je logično, a koje se, uzgred, ne postavlja: ako ljudi koji su doživeli najveću moguću tragediju, ako ljudi koji zauvek nose bol u sebi, nešto kažu, šta tu ima da se pita bilo kakva većina! Zar se ne saosećamo sa njima?

Zar im nećemo pružiti podršku, ili je to važilo samo za period od sedam dana posle tragedije, nakon kojeg neko reče da se nastavi sa nastavom! Ne, ne znači… Zašto?! Nema školskih zgrada?

Ako je to, a zašto ih nema? Kažu, gradi se… Ali, ne grade se škole. Ne donose profit, a i naša strategija obrazovanja je takva da nam u budućnosti neće mnogo ni trebati.

Postoji kompromisno rešenje – da se deo škole pretvori u memorijalni kompleks, a ostatak da funkcioniše… normalno?! Naši stari dobri kompromisi… rađeni po principu „harmonika svira disko“.

Čak i ako bi bio usvojen ovaj kompromis (a biće), ova škola će, kao i većina naših škola, imati problem sa prostorom i manjkom učionica…

I šta će sad da bude? Pa, biće ono što mora kad većina kaže. Demokratija jeste sistem u kojem odlučuje većina ali isto tako i sistem koji služi da zaštiti manjinu od terora većine; da i njoj da pravo na izbor i zaštiti njenu volju tamo gde je upravo njena volja bitna.

A ovde jeste bitna! Prema čijoj volji ćemo imati razumevanja ako ne prema volji unesrećenih. To je hrišćanski, zar ne?

Uh, daleko se otišlo (tj. daleko sam otišao)! Ona definicija demokratije je predugačka i ne čudi što je većina (opet većina…) prihvatila samo njen prvi deo.

A o tome šta je ljudski, pa ako hoćete i hrišćanski (bogougodno, da budemo konkretniji i kažemo opštije), to je ovde skroz izokrenuta priča… Ni ne pokušavajmo da je ispravimo.

I tako mi živimo sa većinom… Tako je bilo i sa izborima na kojima videsmo da većina može biti i instant forma – kad je nema, doveze se.

Dosta je rečeno i sa izlaznošću od oko šezdeset posto sedam i po meseci od tragedija u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni (Šepšin odavno niko ne pominje).

Jedna od bitnih karakteristika većine je i ta da brzo zaboravlja. Da, ne lažimo se – zaboravilo se, ili je, pak, proces zaboravljanja u toku. Svejedno! Pokazali su to i protesti koji zamreše letos i ne oživeše nikad! Ovde sve najbolje znaju oni koji ne znaju.

Živela Srbija!

Autor je profesor književnosti