Ko je zaboravio Batu Živojinovića?

U novinarstvu ova floskula ide još dalje.

Stoga, da vas tek podsetim, Velimir Bata Živojinović, koga su iz milošte zvali i Bata Životinja, da je nešto živ, 5. juna proslavio bi rođendan kod Nade i Tome u nadaleko čuvenom restoranu u koji hedonisti dolaze kao na ćabu, jer jagnjetina koja ova porodica tradicionalno uzgaja i stavlja na ražanj, podno Kosmaja – na tri i po kilometra od Koraćice – nije samo za jedenje već za uživanje.

Umesto leba, ako ga iko traži, služi se prasetina.

Tu je, u krugu najbliže porodice, a Živojinovića je ihahaj, hvala Bogu, pre četiri godine Bata proslavio svoj poslednji rođendan.

Drugog jula pao je u postelju, pridigao se, snimio jedan intervju (nije za neku pohvalu što je poslednji dao baš meni) i 2016. godine, 22. maja zauvek nas napustio iz ovozemaljskog života.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana a za mene to mu isto dođe što i u Aleji velikana, jer, Bata je bio najveći srpski filmski glumac koji je snimio filmova koliko da se svakog dana u godini prikaže jedan preteklo tek nekolikih od broja 365. Nijednu ulogu nikada nije odbio: „To je moj zanat i ja od toga živim. Moja publika traži da radim.“

Rođen na raskrsnici dva znaka Bika i Blizanaca, radio je kao bik a kada nije mogao istovremeno da snima dva filma, slao je blizanca da ga zameni. Stoga i ne čudi ova brojka koju nijedan glumac u svetu nije dostigao, čak ni Bata Paskaljoni.

Budući da je rođen u vozu na relaciji Niš-Beograd, kao mesto rođenja upisana je Koraćica jer ne postoji rubrika u l.k. „brzi voz“.

Pored samog manastira u Koraćici na obronku Kosmaja prema Mladenovcu u majušnoj kući od drveta prvi put je podojen a drugi put, kada je naleteo na film, jedanput, dvaput, pozorište a onda film i samo film – zadojen.

Nije rođen na brzoj pruzi, ali, tutnjao je kroz život kao da je prvi plač doživeo u tauern-exspresu.

Od tada, nemilice je delio narodu svoj talenat, smeh, dobrotu.

U filmu Soje Jovanović igrao je ženu, Bulu, a prvi film gde je pokazao da će jednog dana od njega biti Valter, bio je „Pesma sa Kumbare“.

Bio je i narodni poslanik. Ali ga nije glumio.

Zato što je bio narodni i narodni čovek. Štaviše: kandidovao se za predsednika Srbije i na inauguraciji kandidature pred TV gledalištem gledajući pravo u oko kamere, jedini je srpski političar koji se usudio da narodu kaže istinu: „Ja vam ništa ne obećavam. Osim da će biti teško.“

Razumljivo, nije prošao. Ali, do poslednjeg daha ostao je dosledan svom narodu i samom sebi.

I vi se pitate šta vam ja to danas pišem?

Prošlo je četiri godine od smrti Velimira Živojinovića. Za te četiri godine na mišiće je dobio Bojansku ulicu. Nigde nijednog drugog obeležja, nigde bioskopa s njegovim imenom, ploče, nigde legata.

Bosanci su više vrednovali Batin minuli rad.

Otvorili su prošle godine Stalnu izložbu „Valter brani Sarajevo“ i nedavno utvrdili manifestacije koje će širom BiH biti priređivane kao „Putevima Bate Živojinovića, Valtera“.

Nekolicina filmskih radnika, znam ih dobro, zaklela se da će pomoći otvaranje legata u Koraćici. Ali, do dana današnjeg od toga nema ni slova L. Sve mi se čini da je to bilo zbog lične promocije nego zbog Bate.

Bata ne zavređuje samo Legat. Zavređuje da se u Koraćici otvori letnji bioskop pa u bližoj budućnosti i bioskop, da se podigne hotel ili bar motel, da se… Da se…

Da je nešto prihvatio ponude stranaca da igra izvan svoje zemlje, danas bi njegovo ime krasile majice, priveske, automobile – bio je filmski Tesla – ugledni restorani zvali bi se prema njegovom imenu a ne ispod žita i bez ikakve dozvole i pristanka porodice „Valter“, dukseve, rakije, stekove a la’ Bata. „Sad ću da te karam! Jeli, jel ima nešto da se prezalogaji?“, stadioni,  igrališta, most koji su izgradili Kinezi preko Dunava, škole glume!.. Bar jedna školica…

Ne tražim krivca što smo olako zaboravili koliko je bio veliki i jak Velimir Bata Živojinović. Koliko je samo Nemaca sredio!

Jedini koji je uspeo da doaka Bata, Valtera, Velju, Duju, Đorđa, dr Milorada Cvijovića, Šorgu, Al Kaponea, Stoleta, Arsena, Bulidžu, Gvozdena, Tigra (Tigar u filmu „Most“ Šibe Krvavca. „Bella ciao“ je postala popularna zahvaljujući ovom filmu i Batinoj roli) i tako do tri stotine i nazad, jeste onaj šantavi Špiček u filmu Petra Lalovića „Ptice koje ne polete“ koji ga je iz prve „ubio“. Kapitalca bre!

I jednog dana kada se probudih,

O bela ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao, ćao

I okupator beše tu… U partizane ja moram poći… O partigiano, portami via, o bella ćao… Pevamo, što bi Arsen rekao, da Bati prođe vreme.

Nažalost.

Autor je filmski kritičar