Ko mi je ukrao 5. oktobar

Prvo je bio, razume se 1. oktobar. Drugi oktobar. Treći oktobar. Četvrti oktobar. Peti lost in space. Šesti oktobar.

Ko mi je ukrao 5 oktobar!? Samo jedan dan u oktobru mesecu i to dan kada je prihvaćen predlog da postanem glavni urednik najslušanijeg radio-aparata od 106 koliko ih je bilo u Beogradu? Časna pionirska reč. Ja sam ovaj (ne)mio događaj ostavio u nekom budžaku sećanja i da nije bilo moje saradnice, Jasmine Urošević, sjajne novinarke, danas članice Drame Narodnog pozorišta, kao producentkinje, koja me je podsetila, nikada to pamćenje iz te rupe ne bih izvadio.

Na sastanku kompletnog kolektiva Beograda 202 bili su svi: 104 saradnika računajući i večne stažiste. U holu Studija VI gotovo nije moglo da se diše. Kako sam nadobudno bio visok, plav… a i programski išao ispred vremena, sa novim audio-idejama, sve šanse da postanem glodur bile su na mojoj strani. U prvi mah su bile fifty-fifty. Najglasniji u kontri bio je Čupko, snažan delija, muzički urednik i kompozitor koji je dojezdio na belom konju negde s Jahorine a prvo je bio urednik III programa, čija je stanica oduvek imala najviše publike: slušali su je svi dežurni tehničari u smeni na II spratu u Razdelniku na pola uva, a mame i tate i rođaci kod kuće sve pamtili na oba uva.

I ko zna koliko bi to natezanje trajalo da Olga Savić, supruga čuvenog Batice Savića, izvanredan dvojac bez kormirala, novinarka, ne reče skoro vičući: „Gospodo, dosta priče. Imamo novog urednika. Svi na posao!“

Dan o kome je reč morao je da dobije verifikaciju i zato sam umesto da uđem u sobu s tri telefona, televizorom i kompletom „žestine“, otišao na Palić da izveštavam šta je to novo u evropskoj kinematografiji. Jednostavno, zvanje me nije zanimalo iako sam ga već imao u džepu.

Šta je bilo presudno? Pre ovog događaja, predveče, stojeći ispred ulaza u zgradu u Hilandarskoj ulici, dana 10. oktobra (peti mi je neko ukrao) slušao sam izveštaje svojih saradnika u kojima je svega bilo osim istine. Kada je Dušan Rašeta dojavio da se ispred Skupštine nalazi stotinak (stotinak!!!???) protestanata, besno sam rekao Žiki Antiću, šefu obezbeđenja: „Ser Žile, otvaraj vrata neće ti biti lako kada MI dođemo na vlast!“

Pojma nisam imao ko smo to MI i koja će to doći na vlast ali pandur (meni veoma drag čovek), otvorio mi je sporedna ulazna vrata Radio Beograda iz Hilandarske ulice i ja sam se najednom osetio veoma važnim. Bilo je veče. Sedam sati. Dan pre 6. oktobra, ne znam više, jer je 5 – prosto naprosto nestao.

U direktorskoj kancelariji, kao Bik koji sedi, Milivoje Pavlović, direktor Radio Beograda koji je o događajima sve znao i nije znao ništa, panično je držao fotelju. Na predlog Vladana Batića i moj napušta radio. Za svaki slučaj. Na jedvite jade i teška srca.

U redakciji zatičem urednicu Miru i još uvek gl. urednika Dragoljuba Stankića kako „u dve ruke“ rediguju vesti. Prva vest: „Vlada je odlučila da digne zajam u visini od sto hiljada dolara za naftnu industriju …“ Vest o Revoluciji bila je pre sporta. O čuda.

Na programu sam zatekao koleginicu koja je mirne duše u zezanciji delila karte za pozorište KTGP. Napolju revolucija a u Studiju Beograda 202 pozorišne igre s pevanjem i pucanjem iz traktora IMV.

Kao da je ko zna ko iz mene progovorio: „Koleginice i kolege, ko ne želi da igra kako sviram – napolje!“ Ostadoše nas trojica. Ostali odoše. Zapanjeni.

„Zovite srpske političare, intelektualce“ – izdajem komande – „običan svet i bez cenzure puštajte u program, ali sve snimajte da bismo sutra mogli da repriziramo u toku dana.“

Još je trajao strah ali imao sam „rezervnu silu osovinu“ Momu Drinjakovića iz milošte zvanog Budža, čoveka od autoriteta, koji je mogao sve i da njega ne bi, teško da bih te noći ikoga više od naroda uveo u radio-aparat.

Prvi meću prvima bio je Zoran Đinđić, Vladan Batić, zatim je došao Šešelj, Čeda, Veselinov i još brojna imena koja nisu igrala ni u jednom filmu da bih face pamtio.

Pred jutro ostavio sam drugu smenu da produže gde ja stadoh. Oko podneva ponovo sam preuzeo „kormilo“ i zatražio reprizu gostovanja znanih ličnosti. Snimaka nije bilo. Nestali neznano kako i kada. Na spavanje sam otišao besan tek kada je Zoran Siljanović Deda, muzički urednik iz privatne kolekcije, doneo ploču, jer je u Radiju bila zabranjena naivna pesmičica „Gedo, gluperdo“. To je bio prvih Hit Beograda 202 posle dizanja Revolucije.

Već sutradan bio sam na filmskom festivalu. Kao glavni urednik na nagovor ušao sam u Beograd 202 prvog januara 2001. godine. Ko mi je ukrao 5. oktobar mamu li mu maminu.

Autor je filmski kritičar i radijski voditelj