Ko nam je kriv, to smo hteli

Niti bi naprednjaci čerupali tu zlatnu koku, niti bi iz te telekomunikacione kompanije iscedili i opljačkali desetine, pa i stotine, miliona evra, niti bi bilo potrebe da Srbija ritualno uzdiže i slavi kao božanstvo modernu Jovanku Orleanku.

Ništa od ovoga ne bi se dogodilo da su Boris Tadić 2011. ili Aleksandar Vučić 2015. godine prodali Telekom.

Ali, nisu.

Ko do sada nije verovao sada može da se uveri zašto postoji opšti prećutni konsenzus među političkom elitom svih boja da se Telekom zadrži u većinskom državom vlasništvu.

Glas protiv političke zloupotrebe i finansijskog ceđenja Telekoma sada dižu svi oni koji su pre devet i pre pet godina bili najglasniji protivnici prodaje ove kompanije.

Udruženi antiprivatizacioni lobi pojedinih profesora Ekonomskog fakulteta, analitičara, konsultanata, sindikalaca, novinara, stranačkih prvaka… uspeo je da sačuva Telekom kao kasicu-prasicu, iz koje će vlast nekažnjeno da uzima i raspodeljuje ogromne svote novca.

Mnogo je onih koji su iz kase Telekoma namireni velikom i uglavnom nezasluženom količinom novca – svi viđeniji članovi vladajuće partije kroz astronomske apanaže, partijski biznismeni da kupuju „neprijateljske“ firme, sportski klubovi da prežive, navijačke grupe da žare i pale po stadionima, sindikati da ćute i žmure u Upravnom odboru pred očiglednim kriminalom, marketinške agencije za stvaranje ružičaste slike u javnosti o kompaniji, dobavljači i partneri da se debelo okoriste za isporučenu robu i usluge.

Od takvog Telekoma, kojim upravljaju priučeni partijski kadrovi, živi stotine hiljada klijenata i zato su oni 2011. i 2015. godine bili najglasniji protivnici prodaje te kompanije.

Naprednjacima je dato sistemsko pravo (pobedom na izborima, zakonima i statutom kompanije) da iznose novac iz Telekoma i „omaste brk“, a među korisnicima ima i onih koji danas viču „drž’te lopova“ jer im je presušio kanal finansiranja.

To što su naprednjaci uhvaćeni s rukama u pekmezu nije ništa neobično za firme koje kontroliše država ili je u njima vlasnik.

Kad bi državni revizor hteo, a neće, da se ozbiljno pozabavi poslovanjem preduzeća u kojima je država većinski ili potpuni vlasnik, slično isisavanje novca primetio bi i u EPS-u, Er Srbiji, Srbijagasu…

Finansijsko čerupanje Telekoma je normalna pojava i logičan sled događaja u sistemu koji veruje da samo država može da garantuje prosperitet firme i čija se elita drži antiprivatizacionog principa „privatni monopol gori je od državnog“.

Da je država 2011. ili bar 2015. godine prodala svoj udeo u Telekomu danas niko ne bi spominjao pljačku tog preduzeća, jer je ne bi ni bilo.

Privatni vlasnik bi već odavno zavrnuo sve slavine i presekao kanale kroz koje se izvlači novac iz firme, razjurio razne Božiće, Markoviće, Ljubičićke i ostalu SNS bratiju i doveo kompetentan upravljački tim, koji ne polaže račun Partiji nego akcionarima.

Odluke o razvoju firme, njenoj tržišnoj poziciji i mogućim akvizicijama donosile bi se na osnovu dobro proučenih biznis planova a ne političkim voluntarizmom.

Taj većinski vlasnik itekako bi morao da vodi računa o konkurenciji na tržištu i što je najvažnije, svojim potrošačima morao bi da ponudi kvalitetniju i još jeftiniju uslugu da bi opstao pored moćnih konkurenata Telenora i VIP mobajla.

Da je Telekom prodat ne bi danas jedan od njegovih direktora licitirao s vrednošću kompanije, nego bi berza rekla koliko ona stvarno vredi.

Na berzi bi se, recimo, brzo videlo da ovakav Telekom nema veliku vrednost, jer je neefikasan i ne generiše dovoljan profit.

Dovoljno je, na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja za 2019. godinu, uporediti efikasnost Telekoma i prvog konkurenta, privatne kompanije Telenor.

Taj parametar izračunava se kad se uporede ukupan prihod i neto dobit s brojem zaposlenih.

U 2019. godini to izgleda ovako: svaki zaposleni u Telekomu stvorio je 108.951 evra ukupnog prihoda i zaradio 4.393 evra profita (2018. godini – 95.408 evra ukupnog prihoda i 11.334 evra čistog profita).

A svaki zaposleni u Telenoru stvorio je 573.148 evra ukupnog prihoda i zaradio 133.192 evra profita (u 2018. godini – 372.455 evra ukupnog prihoda i 70.040 evra profita).

Ovi podaci nedvosmisleno razotkrivaju svu bedu poslovanja Telekoma kojim Partija upravlja kao „Alajbegovom slamom“, oni su istovremeno i odgovor na pitanje koliko danas vredi ta kompanija i najveći su argument za privatizaciju Telekoma.

Da je Telekom privatizovan 2011. pa čak i 2015. godine, budžet države i svi građani kao potrošači  telekomunikacionih usluga imali bi najveću korist.

Zadržavanjem Telekoma u većinskom državom vlasništvu korist su imale samo povlašćene klijentelističke grupe koje je vlast odabrala po svom izboru.

Upoređivanjem poslovanja Telekoma i Telenora neminovno se nameće pitanje odgovornosti za neefikasno upravljanje Telekomom, čiju uspešnost njegovi menadžeri prikazuju samo brojem akvizicija i težnjom za monopolizovanjem tržišta uz pomoć države.

Telekom nije ni blizu vredne kompanije.

Vrednost jedne kompanije ne meri se samo brojem kupljenih firmi, već efikasnošću poslovanja i sposobnošću generisanja profita.

Telekom ne raste organski nego tako što pravi partijsko-privatne dilove i povećava broj preduzeća u svom vlasništvu ne pitajući za njihovu cenu.

Podaci nedvosmisleno pokazuju da se novac izvlači iz Telekoma i koristi za namene koje nemaju veze s poslovanjem te firme.

Paradoks (nažalost, ne i jedini) je da su se građani Srbije borili 2011. i 2015. godine da se spreči prodaja (privatizacija) Telekoma, da on i dalje ostane u rukama države (partije) i da ga vladajuća partija koristi kao finansijsko „osinje gnezdo“ iz koga krade zlatna jaja.

Građani Srbije imali su u ovoj deceniji dve šanse da promene sudbinu Telekoma.

Oba puta odbacili su je i poslušali političare, ekonomiste i analitičare. Imaju li danas pravo građani da se ljute samo na naprednjake?

I da ne bude zabune. Protiv privatizacije (prodaje) Telekoma je i partijski šef beskompromisne Jovanke Orleanke, koja ponovo raskrinkava već deceniju poznat sistemski mehanizam partijske pljačke Telekoma.

Autor je novinar