Ko nam je podmetnuo „Beograd na vodi“

Sa Terazijske terase vide se dve građevinske gromade koje izranjaju iz doline deleći horizont prema Novom Beogradu, narušavaju osećaj veličine ovog prostora. Mogu da zamislim kako će izgledati ovaj prostor kada bude načičkan ovakvim objektima.

Približavajući se Savi, sve više me obuzimao osećaj stešnjenosti i nelagode, a dolaskom do ovih džinovskih zgrada i neprirodan deprimirajući strah od njihovih gabarita i veličine. Gde je moja Sava?

Obala Save je omeđena ovim zgradama i određena širina staze celom dužinom.

Gde su tu drvoredi, zelenilo, parkovi dečija igrališta. Zašto nemamo aveniju koja će privlačiti ljude kao u svetskim metropolama? Znam, za komercijalne objekte uvek je malo prostora pa se mora ući u Savu.

Gube se moji davnašnji snovi da ćemo konačno sići na reku jer nam to neće dozvoliti zid od visokih i gustih građevina. To će biti novi grad koji ne korespondira sa Beogradom, grad koji je veštački umetnut u utrobu Beograda i raste u njemu kao kancer. To može biti grad koji blješti sjajem i reklamama, ali grad koji štrči i ne pripada svom zaleđu, grad koji nema dušu.

Možemo da zamislimo kako će izgledati sa Starog i Brankovog mosta, sa Save. Putnik sa plovila na Savi imaće utisak da prolazi pored litica neke klisure.

Niko ne može biti protiv izgradnje na Savskom platou, ali hoćemo deo grada preko koga se Beograd neprimetno i elegantno spušta na reku, uliva u novi deo i sa njom sažima, grad koji mora imati i socijalnu i ekološku dimenziju, dakle grad koji hoću da volim.

Kada kažemo Beograd, mislimo i na ljude a ne samo na objekte, ljude koji žele na obalu Save. Očekivali smo takav ambijent koji će privlačiti građane da hrle prema reci, koji će nekim novim Knez Mihailovim ulicama kroz „Beograd na vodi“ od železničke stanice dolaziti do Save. Nažalost, mi smo im betonskim soliterima to sprečili i ubili želju da krenu ka reci. Ko nam podmetnu takav projekat na najatraktivnijoj građevinskoj lokaciji u Evropi?

Moje mišljenje o „Beogradu na vodi“ u potpunosti je potvrdio gradski urbanista g. Milutin Folić u intervju datom „Politici“ 5. januara, doduše nesvesno i ne sa namerom, braneći ovaj projekat.

On izjavljuje novinarki koja ga intervjuiše „železničku infrastrukturu zameniće savremen kompaktan grad, gust i visok, koji prestonicu spušta na reku“, pa dalje „na tim lokacijama zidamo gusto naseljene četvrti, koje koriste postojeću infrastrukturu“!? Nije potreban komentar za ovo priznanje.

Na pitanje novinarke „šta Vam govori to što su vaši profesori maltene redom protiv takvog uređenja desne savske obale“, g. Folić navodi svetske firme koje su učestvovale u projektovanju pa zaključuje „da negativni komentari nekih domaćih arhitekata nisu na mestu“.

G. Folić prećutkuje da se ne radi samo „o nekim domaćim arhitektama“ i nekim profesorima, već i o institucijama kao što su SANU, akademije arhitekture, građevinarstva, stručne i intelektualne javnosti pa građani koji razmišljaju u kakvom će ambijentu živeti njihova pokolenja. Zašto nije zatraženo od građana da se izjasne o ovakvom poduhvatu.

Ne može se ovakav projekat doneti iz inostranstva i staviti na sto. Projekat centralnog dela Beograda mogu iznedriti samo ljudi koji žive njegov život, osećaju kako diše. To mogu samo humani ljudi. Mi imamo generacije stasalih stručnjaka za takva dela poznatih kod nas i u svetu.

A na pitanje „ne mislite da je taj projekat u sukobu sa dušom grada, identitetom, istorijom, novinarka dobija odgovor koji nema veze sa pitanjem „Mi ne rušimo Kosančićev venac, deo Savamale ostaje, Bristol, zdanje Beogradske zadruge“. Da, ne rušite, ali umesto da ih spajate, vi ih razdvajate.

U odbrani Beograda na vodi do sada su se služili floskulom – ne sviđa vam se „Beograd na vodi“, više biste voleli da tamo bude i dalje đubrište. Sada u odbrani isturaju belosvetske firme koje su to projektovale? Bahatosti i jednoumlju vlasti u odbrani neodbranjivog nema kraja. Pitamo se ko nam je podmetnuo rušenje u Hercegovačkoj sa fantomkama i „žutu patkicu“ da se time zabavljamo više od godinu dana, dok vozovi prolaze.

Treba priznati da je Hercegovačku trebalo srušiti, ali ne sa fantomkama. Ona danas lepo izgleda. Možda bi i kulu, neboder, trebalo izgraditi kao neki vizuelni reper Beograda, jer je skrajnuta ka Mostarskoj petlji.

Sve drugo je tragičan promašaj, jer Beograd je specifičan grad, prošlo je kroz njegovu istoriju svakojakih uticaja epoha, stilova, razaranja, ponovnog rađanja. Kao takav je jedinstven u svetu. U sebi sadrži sve stilove arhitekture koje treba čuvati, negovati i nagrađivati. Uvek biti originalan i primeran. Ne kopirati svetske trendove izgradnje gradova na ledini, već znati uklopiti novitete u naše podneblje i običaje. Pri tome biti odgovoran prema generacijama koje dolaze posle nas.

Mislim da bi struka i nauka, a i javno mnjenje trebali da se još jedanput oglase i iskažu da li se i kako može još nešto popraviti u projektu „Beograd na vodi“, ili je to završena priča.

Autor je politikolog u penziji