Ko nam odliva mozgove

Dakle, pune tri decenije Srbija nije u svet velikana nauke izbacila ni ime ni ideju.

S druge strane, hvalimo se još od osamdesetih godina prošlog veka da naši srpski školarci osvajaju mnogobrojne medalje na raznim takmičenjima ili naučnim olimpijadama.

Istina, od tog perioda pa do danas u proseku naši omladinci godišnje se zakite sa bar sedam-osam odličja iz fizike, hemije, biologije, matematike.

Hvalimo se i petničkim đacima.

Hvalimo se i nemalim brojem onih koji dobijaju stipendije za najprestižnije svetske univerzitete.

A tek priča o odlivu mozgova!

Ali kada ti omladinci porastu, završe fakultete, krenu u profesionalne karijere, prosto nestanu.

Da li možda znate za neku osobu „zlatnog naučnog olimpijca“ koji je bilo kakav uspeh postigao u profesionalnoj karijeri?

Znate li za bar jednog petničkog đaka koji je kasnije dao i najmanji doprinos čovečanstvu po pitanju prirodnih nauka?

Možda znate za nekoga ko spada u kategoriju mozgova u odlivu, a ko je objavio rad u – Physical review letters? Naravno da ne.

Pa kakav to problem imamo ako od toliko potencijalnih „genija“ već 30 godina nemamo naučnika koji je bar malčice prodrmao ne samo naučni, već svet uopšte?

Ako bi uspehom smatrali broj citiranja u naučnim časopisima, premda to uspehom može smatrati samo zaista odliveni mozak, čak i tu nas nema, uz par izuzetaka, ali zar se na broju citiranja završava uspešna naučna karijera, i da li je broj citiranja bilo kakav reper?

Šta uopšte znači rečenica: „On je naš najcitiraniji naučnik“? Na kraju, nije tajna kako taj sistem funkcioniše… „ti mene a ja ću tebe“… da se nekako dođe do grantova.

Ne samo inteligencija, već sve u vezi umnih kvaliteta opada sa razvojem tehnologije, i svakako da ćemo još podosta čekati do nekog novog Faradeja, Planka, Hajzenberga, Milankovića, ako je uopšte to i moguće u svetu nauke gde na jednom besmislenom malom projektu rade čitavi univerziteti i timovi.

Nekome će ovo delovati kao izmišljena besmislica, ali ne, ovo je činjenica i to vezana za našu zemlju, za dve konkretne ustanove koje su dobile pre nekoliko godina novac iz budžeta za istraživanje, sad pazite na naslove: „Intestinalni problemi kod glista“, i drugi: „Uticaj hladovine na rast kantariona“!

I ja bih voleo da je ovo pokušaj duhovite izmišljotine, ali nije!

Lično sam tada negodovao zbog toga, i tu prepisku i prepirku sa tadašnjim državnim sekretarom za nauku čuvam, možda za neki muzej ljudskih gluposti ako ga nekada naprave.

Srbija je, kažu, mala zemlja a toliko velikih naučnika dala… čak trojicu.

Govorim o prirodnim naukama.

I tačno, međutim, problem je što se poredimo sa onim lošijim od nas u tom pogledu, i ne samo u tom, po bilo kom pitanju se poredimo sa lošijim od nas, nikada za repere ne uzimamo mnogo manje zemlje a koje su po stotinu puta uspešnije od nas.

Ali kada želimo da se utešimo i da se pohvalimo, tu su Bugarska ili Albanija.

Svakako da nećemo uzeti za repere Dansku, Austriju, Švajcarsku, Mađarsku, Belgiju, i druge zemlje koje imaju približno isti broj stanovnika (u ono vreme, a pojedine i danas)… i koje po glavi stanovnika imaju više priznatih genija nego što mi imamo talenata za sviranje gitare.

Mnogi će reći – sasvim logično da je stanje takvo, pa koliko pomenute zemlje odvajaju iz budžeta za nauku a koliko Srbija?

Otvoreno pitam, kakve veze novac ima sa naukom?

Da li to znači da će ljudski mozgovi postati pametniji, inteligentniji, maštovitiji, umniji, ako se poveća budžet za nauku?

Šta uopšte znači – „hiljadu stanova za mlade naučnike“?

Da li će čim dobiju ključeve u ruke izbaciti iz glave neku genijalnu dopunu teorije relativnosti?

Ili ako dobiju veću platu, rešiti problem abiogeneze?

Ili će nastaviti da se bave intestinalnim problemima glista, s tom razlikom što će kada se vrate kući moći da se baškare u udobnijem krevetu i gledaju Mančester sa TV-a preko celog zida?

Biće da je ovo drugo.

Ali ne bi trebalo kriviti njih, nisu oni ni završavali fakultete da bi nakon toga lupali glavu, razmišljali ili i dalje učili, opet čast izuzecima, već državu, sistem… ne zbog malog budžeta za nauku, već zbog činjenice da ne znaju ili ne žele da prepoznaju kvalitet, da u njega ulažu (ne novac), i da podstiču isključivo naučnoistraživačke radove koji to i zaslužuju.

I naravno, sistem obrazovanja koji neće stvarati fah idiote i hodajuće enciklopedije, i na tome se zaustaviti.

Već radoznale hodajuće enciklopedije koje poseduju širinu, vizije, sposobne da se stalno zapitkuju i stalno traže odgovore.

Ja sam teorijski fizičar, nemam titulu doktora, ali javno izazivam ne samo prof. dr fizike, astrofizike, pa čak i hemičare, molekularne biologe, nego i ljude u institucijama kojima je zadatak da nauku i obrazovanje podignu na viši nivo – na javni duel.

Nateraću ih da pocrvene od stida kada spoznaju koliko ne znaju.

To mi je najlakši način da na primeru pokažem koji i kakav je suštinski problem po pitanju zašto je stanje nauke u Srbiji takvo kako jeste, i zašto tri decenije nemamo priznatog svetskog naučnika sa ozbiljnim postignućima.

Jer, ako bih krenuo da pišem o tome, smorio bih i sebe i čitaoce, ovako, na primeru, mnogo lakše, zanimljivije i ubedljivije.

Molim, javite se, javno!

Ne ujedam… samo razgovaram.

Na kraju, ako ste sigurni u sebe, neće vam biti problem da javno debatujemo, pa možda vi mene naterate da ja pocrvenim od stida! Eto izazova…

Autor je zastupnik strukovnog udruženja Centar za fiziku i kosmologiju