Ko nam to ukrade prošlost sa Banjice?

Svakodnevno svedočimo razaranju kulturnog nasleđa koje pripada svima nama, ne nama kao stanovnicima države Srbije, već nama kao čovečanstvu.

Stoga se postavlja pitanje, gde se dene to celo čovečanstvo kada ruka jednog pobuđenog investitora uperi prstom u njega? Kada jedan zahvat bagera zbriše godine i godine života, prošlosti i saznanja o čoveku?

Neki bi rekli da smo čitav ulog stavili na jednu kartu – institucije.

Prošlost je pokazala da u ovakvim situacijama nije dobro igrati na “sve il’ ništa”, a tek da ne slutimo onu staru “istorija se ponavlja”.

Ipak, u slučaju neolitskog lokaliteta Usek na Banjici, desila se statistička greška.

Ovaj put se gorepomenuto “čovečanstvo”, koje čini par pojedinaca što bivstvuju oko mesta zločina, pobunilo.

Uz dve-tri slike, jedan snimak, i izričito NE više nego očigledno uticajnom počiniocu ubistva arheološkog nasleđa, uspelo je, bar za sada, da zaustavi dalje razaranje.

Ali, šta je jedna crvena traka za crnu figuru kojoj neko čuva leđa? Tek konac plastike nad kojim se jednim prstom može iskaliti sva moć.

I dok traka pada na zemlju, iz nje se širi neki sablasni nemir – jesu li svi ti ljudi u prošlosti ostavili tragove života da bi ih neko u prikolici kamiona odvezao direkt na đubrište?

Dok temelji neolitskih kuća rasparčano zjape u rupčagu srama, čekajući da bogataš sa Banjice sagradi svoj velelepni objekat, evolucija čovečanstva nas se srami.

Mi smo tu, sa strane, i smešno bi bilo reći i da očekujemo da će karta na koju izručismo sve svoje nade odigrati po Zakonu. Sada je njen potez.

Zar smo tako izabrali? Da li smo to licemeri ili neznalice, ako izmišljamo prošlost koja ne postoji da bi ubedili sebe da smo bitni, da je tako uvek i bilo, dok svesno dajemo moć svakom zlonamernom, sebičnom pojedincu da nam otima onu koja je stvarna?

Arheologija nije ničije vlasništvo, ona je dobro svih ljudi. Ona je nežna i krhka, o njoj moramo brinuti da bi nam dala podatke o životu ljudi u prošlosti zarad naše bolje budućnosti.

Ako dozvolimo svakom pojedincu da se “petlja” u njene tragove, za proučavanje neće ostati ništa.

Arheološko nasleđe nakon uništenja nije moguće vratiti u prethodno stanje niti rekonstruisati, uklonjeni sloj zemlje i “razbijeni” kontekst nikada ne može ponovo biti isti.

Čak i ako nije devastiran deo arhitekture ili pokretnih nalaza, u delovima zemljišta za koje se naizgled čini da nemaju bitan sadržaj, arheolozi mogu pronaći biljke, ostatke polena, kosti, te steći uvid u različite aspekte prošlosti.

Vredi li se sada zapitati: Učimo li to buduće generacije da stavljaju ruke preko očiju i igraju „ćorave bake“ dok se raskalašno razara zaostavština ljudi iz prošlosti? Znači li da će tako biti i sa našom, kada „dođe red“?

A nećemo se valjda osuditi na to da neki investitor odveze sve naše na deponiju, a možda i nas, da „trunemo“ dok se banja u jarugi nekulture.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.