Ko ne ode na performans – biće uhapšen

Danima, nedeljama, već mesecima publika se preko elektronskih medija nacionalne frekvencije bukvalno nateruje u Muzej savremene umetnosti, gde će se odigrati čudo neviđeno.

U reklamnim prilozima jedna ženska osoba reklamira svoja umeća koja treba ne tek prodati nego nametnuti primaocima tako širokog spektra stanovništva kao što su gledaoci televizije. Tome se pridodaje sijaset posebnih priloga u posebnim ili redovnim emisijama (recimo, jutarnji program RTS-a), u kojima nadritumači nastoje da osmisle jedan vrhunski hohštaplerski fenomen.

Banalne slike učestalih reklamnih priloga – ždranje glavice kupusa, randevu sa zmijom, generalska poza na konju, dranje licem u lice sa partnerom, gledanje licem i lice sa magarcem, mahanje zastavama i dr, odlične su ilustracije tog fenomena.

Posmatrajući ovaj dobro organizovani besmisao, još jednom sam se stužio nad činjenicom koliko je Srbija jadna zemlja. Ona je sada, između ostalog, izložena i jednom kvaziumetničkom materijalu koji, jednom davno, pre gotovo četrdeset godina ovde nije mogao da se nametne. Performansi Marine Abramović imali su tada publike i kritike taman koliko su zasluživali svojim umetničkim dometom.

Kako je avangarda bila popularna politička ideja (imali smo avangardnu partiju na vlasti), tako je i u umetničkom svetu ideja avangarde bila na ceni, samo što ona nije mogla da se nametne u životnom sloju kojim su još uvek dominirali ukusi. Ono što je avangardna scena Studentskog kulturnog centra sredinom sedamdesetih godina prošlog veka nudila publici kada je reč o umetnosti bilo je pre svega novo i interesantno, ali u osnovi površno prihvatano, sasvim adekvatno površnom kvalitetu same ponude. Reč je o onom delu tada raskošnog kulturnog programa ove kuće koji je obeležavao festival „proširenih medija“.

Od naših performera Marina Abramović je dominirala na površini ove površine. Kriterijum koji je bio manje više nametnut publici, iako se ona time fino zabavljala, bila je što radikalnija senzacija. I zaista ih je bilo na neizbroj ali najviše od ove prvakinje.

Ali, što bi narod rekao, svako čudo za tri dana. Ta vrsta senzacionalističke avangarde ostala je gde joj i mesto u jednom stabilnom kulturnom ambijentu tadašnje države – na margini. Oni koji to nisu mogli da podnesu, otišli su u svet. Ali u tom društvu, jedino je Marina Abramović održala svoju kondiciju, štaviše dovela ju je do neslućenih razmera. Postala je svetski guru tzv. umetničke provokacije.

Negde je njeno ogromno umeće fizičkog naprezanja bez bilo kakve umetničke svrhe našlo ne samo svoju publiku nego i dobranu materijalnu podršku. Neko je našao razloge i prepoznao sopstvene interese za njene skupe „projekte“, i oni nisu mogli da prođu nezapaženo. Ako su jedna žena (MA) i jedan muškarac (nije bitno) hodali hiljadama kilometara Kineskim zidom da bi se na pola puta njegove dužine poljubili, to naravno nije bila nikakva poetska ljubavna scena, već neizmerna praznina smisla koja nije mogla da se ne zapazi samo zbog njene neizmernosti. Sve ostalo u percepciji ove svetski relevantne trivijalnosti bilo je prepušteno PR estetičarima koji su svoju naknadnu refleksiju vukli za koracima dva belosvetska prevaranta. U redu.

Ali, zašto permanentno reklamno mrcvarenje TV gledališta u Srbiji dobro naleže na bolnu konstataciju da je Srbija danas nesretna zemlja? Zato što ova zemlja nema odbranu od drske svojevoljnosti „projekta Marina Abramović“ koji će se danima odvijati u prostoru Muzeja savremene umetnosti.

Taj nesretni muzej nije radio više od decenije i pre nekog vremena vraćen je svojoj nameni. Sada se veći deo njegove stalne postavke uklanja da bi se obezbedilo prostorno i fizičko iživljavanje Marine Abramović. Ovako nešto što će se dogoditi u jednoj nacionalnoj ustanovi od posebnog značaja, može biti samo državni projekat. Tako ćemo valjda postati srećni u svojoj nesreći.

Propaganda koja zaglušujuće prethodi ovom istorijskom događaju užasno podseća na našu svakodnevicu zatrpanu zvaničnom propagandom istorijskih dostignuća naše mudre političke klase. Zajednički imenilac ovog uporednog propagandnog pregnuća jeste ubeđivanje publike.

U oba slučaja narod se ubeđuje ubijanjem u pojam. Pošto je propagandna poruka, sadržana u slici, suprotna onome što poimamo zdravim razumom – s jedne strane opšti napredak (slika) u lošem životu (zdrav razum), a s druge umetnički sadržaj (slika) u besmislenim radnjama (zdrav razum) – i pošto postoji sumnja kod pošiljaoca poruke da će ona biti ispravno prihvaćena, primalac poruke mora biti doveden na lice mesta.

U jednom slučaju, autobusima na miting, a u drugom, nešto više sofisticirano ali podjednako nasilno – obećanjem senzacije u Muzej. Ako jedna svetska diva hipermoderne umetnosti svoje dragoceno vreme ulaže u razvoj savremene srpske kulture dolazeći nam takoreći na noge, nedolazak u Muzej može samo biti znak lične isključenosti (ekskluzije umesto inkluzije). To bi bilo analogno bojkotu izbora pod ovako idealnim izbornim uslovima.

A sve je jako trivijalno. Marini Abramović stalo je da uspe, i to totalno i trijumfalno, tamo gde joj ambicije nisu urodile plodom pre četrdeset godina. Dočekala je da Srbija bude na kolenima i da njenim kulturnim prostorom može da vršlja kako ko hoće. Isto kao što njenim političkim prostorom vršlja jedna politička koterija čiji je vođa nezasit vlastoljublja koliko i ona slavoljublja. Slika Muzeja savremene umetnosti biće tih dana, valjda i nedelja, današnja Srbija u malom. Bićemo Svet taman toliko koliko je Svet Vučićeva politička Srbija.

Autor je profesor FPN i predsednik Državotvornog pokreta Srbije