Ko (ne) voli Vučića?

Oni jednostavno nisu u stanju da tu svoju pristrasnost i ostrašćenost stave po strani, da se od nje distanciraju kad iznose svoje stavove, zapažanja i političke prognoze.

Prvi put sam se suočio sa takvom upadljivom analitičarskom pojavom kada su beogradski analitičari predviđali pobedu predsednika Borisa Tadića nad Tomislavom Nikolićema, a desilo se suprotno. Svi odreda, kolko sam stigao da pratim, prognozirali su pobedu Tadića, odnosno potvrdu njegove pobede iz prvog kruga.

Međutim, u drugom krugu se desio šok – pobedio je Nikolić.

Nije trebalo mnogo analitičarske pameti da bi se to predvidelo pošto su jezičak na vagi u drugom krugu trebali da budu glasači SPS koji su u prvom krugu glasali za svog kandidata i kojima je Nikolić bio daleko bliži od Tadića. A svakom kome je iole poznat profil i politički afinitet tih glasača jasno je da su oni bili daleko naklonjeniji T. Nikoliću.

Jedini koji je to predvideo bio je, sada pokojni, bivši urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković. Ostali nisu. Ne zato što su bili loši analitičari već su se pribojavali takve političke završnice. Boris Tadić, kakav takav, ipak im je bio daleko prihvatljiviji od Nikolića.

Sličan fenomen postoji i danas kada se radi o odnosu prema Vučiću, odnosno prognoziranju dužine njegove vlasti. Mnoštvo je analitičara koji u različitim medijima prognoziraju njegov kraj. Pri tom, ti analitičari samoobmanjuju sebe u dve stvari:

1) Da ga podržavaju samo oni glasači koji imaju interes i oni koji su pod pritiskom, ucenom i strahom pokušavajući da naivno, pojednostavljeno i jednostrano tu podršku naroda svedu isključivo na klijentelistički odnos prema vlasti (očuvanje i zadobijanje privilegije, najčešće posla kao pukog sredstva elementarne egzistencije), kao da van toga ništa ne postoji.

2) Da njegova vladavina neće dugo potrajati. Štaviše, da je već počelo urušavanje njegove vlasti. Zato imamo dosadno, besmisleno i neozbiljno ponavljanje onih fraza „početak kraja“, „gotov je“ posle svakog događaja za koji se naivno veruje, umišlja i prejudicira da je destabilizovao i pokrenuo urušavanje njegove vlasti. Posle takvih prognoza on kao da postaje još gotoviji i gotivniji za svoje biračko telo.

Tako je i sociolog-istraživač Srećko Mihailović, koji redovno opipava puls naroda, nedavno izneo rezultate istraživanja koji govore da Vučić, nažalost, još uvek nije potrošena politička ličnost. Govorio je i o odbijanju da se ta neprijatna činjenica shvati. A ja bih pre rekao da se prihvati, a ne toliko shvati.

Ti analitičari imaju sposobnost ili sklonost da, na principu „što je babi milo to joj se i snilo“, pored svojih očiju, ne vide očigledne stvari – a to je da Vučić zaista kod dobrog dela naroda uživa nezanemarljivo poverenje i simpatiju, zvali mi to harizmom ili kultom ličnosti.

Očigledno je postoji izvesna ljubav prema vođi, ma koliko nam ona izgledala ili realno bila bezrazložna, autodestruktivna i mazohistička i ma koliko nam se to ne sviđalo.

Ali, protiv toga se ne možemo boriti zabijanjem glave u pesak i onom krilaticom jednog filozofa „ako se činjenice ne slažu sa nama utoliko gore po njih“.

Čini se da jedan deo tih analitičara to čini ne samo iz pristrasnosti već i elementarne neobaveštenosti.

Oni živeći u svom „krugu dvojke“, što je postao sinonim za život u elitnom društvu obrazovanih ljudi i svojih istomišljenika, koji sužava poglede, ne vide i onu „drugu Srbiju“ koja je zaljubljena u predsednika koji ih je omađijao svojim sugestibilnim govorima. Tajna njegovog uspeha i nije toliko, kako se smatra, u svim onim polugama vlasti i mogućnostima za manipulaciju, već u tome što im je sličan po svome karakteru i ponašanju (autoritaran, grub, netolerantan, plahovit…). (Ali, detaljnije o ovome nekom drugom prilikom).

Ispravno reče u jednoj od svojih emisija „2M“ radio-voditelj Milan Milenković da drugosrbijanci projektuju svoj animozitet prema Vučiću na narod: „Ja ne volim Vučića. Narod ne voli Vučića.“ A upravo je Petričićeva karikatura, koja prikazuju glavne stubove njegove vlasti, rezervisala važno ili čak ključno mesto za onu babu koja idolopoklonički drži i ljubi Vučićevu sliku kao ikonu.

A u toj babi su sumirane i sve druge kategorije stanovništva koje bezinteresno obožavaju i podržavaju Vučića: mnoge dede, kao i oni nešto mlađi koji još uvek nisu penzioneri ali su se veoma približili penziji, ali i neretko i oni sasvim mladi. Mnogi od njih nemaju nikakve koristi od ove vlasti.

Štaviše, imaju i štete. Oni će vam i sami to priznati – da poslednjih godina sve teže žive.

Ali su puni racionalizacija (najčešće nametnutih manipulacijom, ali i psihološkom potrebom da se obožava vođa kao nekakav izvor sigurnosti) zašto je to tako i zašto to mora da bude tako.

Ali te racionalizacije uvek izuzimaju vođu kao krivca (psihološki mehanizam odbrane), već uvek uključuju one pre njega i „ove oko njega“ koji ga ne slušaju.

I nije naročito utešna priča, koja je više hvatanje za slamku, da za njega glasa samo nešto više od polovine onih koji izlaze na izbore, samo nešto više od četrvrtine ukupnog biračkog tela.

Previđa se da celokupna opozicija nema ni približno toliko, što trenutno čini ubedljivom njegovu vlast. Takva teza bi imala smisla kada bi postojala opozicija koja bi bila iole sposobna da ugrozi vlast. Sem toga, on tu podršku birača ima bez svojih vernih i stalnih (postizbornih) koalicionih partnera – SPS.

Problem je što tim analitičarima – samoobmanjivačima opoziociono, ili bolje reći, antivučićevski orijentisan narod veruje jer želi da im veruje, iako u njihovim predviđanjima nema neke naročito utemeljene vizije i logike.

Važno je samo reći da Vučić uskoro pada, potrebno je još malo strpljenja, al ovaj put stvarno i sigurno. Oni ne uviđaju da koriste istu matricu kao i sam Vučić nudeći im lažna obećanja i lažnu nadu.

Oni čak imaju svoje moguće scenarije kako će Vučić da padne, ali nikako da padne. Oni nam stalno govore o početku kraja, ali nikako da nas obraduju preciznijim predviđanjem kada će se desiti kraj kraja.

Neki od tih analitičara su vezani za neke opozicione stranke pa su njihove prognoze politički motivisane, dok neki drugi čine to više iz svog ličnog animoziteta.

Pomalo zabrinjava i rastužuje što je i ova antivučićevska čitalačka publika po svojoj lakovernosti veoma slična onoj vučićevskoj. I da se opet pozovem na još jednu karikaturu koja prikazuje da je ispred šaltera koji nudi naivnu i lažnu nadu uvek duži red nego pred onim koji nudi gorku istinu.

Jedina je razlika što su vođina obećanja brojčano oročena i precizna – da će biti bolje za dve godine, ili plata od 900 evra – pa kad prođe taj period, vidite da su bila lažna, dok analitičari ne daju takve precizne prognoze. I kad jednog dana Vučić stvarno padne, reći će nam: evo kako smo znali, kako smo bili pametni.

Autor je sociolog iz Niša