Ko ogovara, a ko razgovara?

„Jedinstvo opozicije, pomirite se, dosta više svađa i razmirica…“ tokom godina postali su opšte mesto umesto da budu ideja vodilja u osnaživanju za konačni politički obračun sa promoterima „zarobljene države“.

Zašto kaskamo u mestu, zašto sve više ljudi se sklanja od politike i zašto opozicija beleži sve lošije rezultate na istraživanjima javnog mnjenja, kada sa druge strane imamo vlast koja beleži rekorde u skrnavljenju svih temelja demokratskog društva?

Umesto da slavodobitno posipam pepelom sve aktere naše opozicione političke scene, bliža sam ideji da prozborim o načinima kako da se iz tog čardaka ni na nebu ni na zemlji nekako izbavimo.

Građana koji su nezadovoljni ovom vlašću ima dosta, svakim danom sve više, ljudi koji hoće da se uhvate ukoštac sa našom političkom stvarnošću isto, onih koje politika ne zanima, ali im ne odgovara da žive u ambijentu u kome caruju neformalne politički uticaji, još više.

Najprirodnije je da za početak opozicioni političari pronađu najmanji zajednički sadržalac, šta je sve ono u čemu se slažu, umesto da dijalog započinju svim onim sa čim se ne slažu.

Mi već neko vreme živimo kao građani onaj stepen očaja da nam je dovoljno da se okupe oko jedne ili dve političke ideje.

Ako su izborni uslovi kamen spoticanja svima, zar nije prirodno da zauzmu zajednički stav, a ne da svaki dan neke privremene skupine svaka pojedinačno nešto smatraju.

Ako je ideja demokratizacija društva ili evropski put Srbije ili bar poštovanje demokratskih principa na kojima počiva uređenje evropskih zemalja, onda nema razloga da svi pojedinačno nešto za sebe izjavljuju.

Samo kroz platformu koja neće služiti da nekoga eliminiše iz dijaloga može da se stvori snaga koja će imati uticaja i koja će dobiti potencijal da u ovom društvu nešto menja.

Niko od aktuelnih opozicionih političara, ma šta ja mislila o njima nije toliko loš da bi aktuelna vlast dobila još jednu šansu, ali niko od njih nije ni vredan da zbog nekih ličnih sukoba pojedinaca na političkoj sceni, živimo talačku krizu njihovih međusobnih optuživanja i razmirica.

To vam je kao neki sportski tim, ima dosta primera gde postoje sjajne ekipe u kojima sede igrači za koje znamo da se međusobno ne podnose, ali osvajaju prvenstva.

Ukoliko neko želi da bude trener, on ili ona mora da bude tačka okupljanja, a ne tačka atomizacije, da nesuglasice gasi, a ne potpaljuje, da ideju promene obogati nadom, da ide na osvajanje najpre malih, kako bi usledila velika zajednička pobeda demokratskih promena.

Hajde da razgovaramo, ne da ogovaramo!

Autorka je osnivačica Mreže za demokratski dijalog