Ko razume on je sa nama

Ako je to tako, zašto je prihvaćena samo Ćirilica kao pismo a ne i Metodika kao mentalna tehnika u načinu rešavanja sveopštih narodnih problema. Pretpostavljam da je naziv Pantologija izmišljen kao duhoviti odgovor pojmu Antologija i njenom perfekcionistčkom predstavljanju pojmova. To je zapravo intelektualna igra koja novim ispisivanjem književnog dela na jedan ciničan (ponekad samo i šaljiv) način zapravo traga sa njegovim novim isčitavanja. Ne treba bežati ni od definicije da je to Parodija, jer baš tako u posleratnom izdanju Pantologije iz 1966. godine, Jovan Hristić kao priređivač objašnjava njenu suštinu. Međutim stvar je daleko ozbiljnija. To se vidi iz povoda koji je dovelo do pojavljivanja ovog dela. To je bio zapravo odgovor, odnosno neslaganje, sa knjigom Antologija novije srpske lirike Bogdana Popovića, koja je svojim merilima za Vinavera bila spomenik literarne izveštačenosti i estetiziranog skorojevićstva. To što je ova kritika data u formi autentičnog književnog dela na određen način govori o uzajamnom sadejstvu originala i njegove literarne projekcije. Zanimljivost iz ovog posleratnog izdanja jeste činjenica da jedini prilog iz prethodih knjiga koji je ovde izbačen, jeste onaj u kome se govori o srpsko – hrvatskom pitanju. Da nije ovako, ova dva teksta, odnosno kritika kritike, bila bi samo duhoviti prilog koji govori o jednom od balkanskih problema. Taj virtuelni dijalog potpisali su Stanoje Stanojević i Rudolf Hercog.

Posle Drugog svetskog rata tadašnji jednopartijski sistem razvio je metodologiju kritike i samokritike. Ova specifična tehnika moralnog pročišćavanja imala je svoje surove obrasce. Oni koji su bili predviđeni za uklanjanje iz društvene sistematike kao i oni koji su određeni za partijsko sankcionisanje, bili su podvrgnuti javnom prokazivanju. Drugovi i drugarice su na partijskim sastancima sa puno oduševljenja i iskrenosti kritikovali pojedince i njihovo neuklapanje u Novo vreme. Kao poseban vid ukazivanja na negativne pojave u društvu razvio se pojam – javne reči. Najčešće to su bile kritike u javnim glasilima. Surovo smanjen stepen umetničkih ali i svakih drugih sloboda doveo je do apsurdnih situacija. Početkom pedesetih godina prošlog veka četiri kataloga, i onda i sada, prestižne likovne izložbe Oktobarski salon, radila su četiri poznata umetnika. Ali nijedan nije smeo da promeni naslovnu stranu.

Da se nešto menja postalo je jasno onda kada se duh 1968. godine razlio i po ovim prostorima. Granice umetničkih sloboda se proširuju u svom prividu. Teme postaju i ono što je do juče bilo neprikosnoveno. Najžešća kritika stiže sa stranica takozvane omladinske štampe. Na naslovnoj strani Studenta iz 1974. godine pojavljuje se notni sistem sa upisanim znacima jugoslovenske himne. Posle toga štampa se plakat na kome su reči Bratstvo, Samoupravljanje i Socijalizam, napisane naopako. To je vreme kada se pojavljuju i rok kritičari, ali i oni koje se bave ozbiljnijem temama. To je trenutak kada se duh oslobođen iz boce počeo provlačiti kroz sve medije. Ovome je zapravo prethodila nepisana (ili već i tada potpisana) podrška našem institucionalnom sistemu koji je dirigovan sa Zapada. Zauzvrat, trebalo je da učine i nekakve protivusluge u prostoru onoga što se i tada i sada zove – sloboda javne reči. Kovanica – Bravar je bio bolji, zapravo postaje prava kovanica kojom je narod kritikovao tadašnju vlast koja se pripremala za sve prisutnija razmišljanja o raspadu zajedničke države.

I onda kritika pojedinaca i pojava postaje efemerna i ona se modifikuje u surovo medijsko rastakanje pameti o svemu što dolazi sa one strane reke. Nema vremena da se razgovara, argumenti nisu važni, svako ima svoju početnu tačku od koje meri vreme svoju istoriju. Sve se to ostavlja za neko drugo vreme. A to je danas. U međuvremenu Kritika se štampa u dubokoj žutoj prizemnoj boji. Pljuvanje ispisano velikim slovima na prvim stranama, postaje legitiman čin koji je sakriven iza onoga što će se zvati – sloboda štampe.

U međuprostoru proklamovane slobode i pojedinačnog shvatanja šta ona jeste u stvari, ponovo se pojavljuje umetnost kao činodejstvo protiv splavarske preokupacije, televizijskih šljokica i svega onoga što nas nažalost prikazuje onakvim kakvi jesmo, U proseku. Naporedo za obeljivanjem zidova ovoga grada sa smešnim repertoarom predizbornih lagarija, pojavlju se i neki drugi koji zidove koriste kako bi javno iskazali svoju kritiku. Neka nova deca na kalkanima nekih tužnih kuća, oslikali su svoje imaginacije a već desetak godina umetnička grupa Škart preko malih afiša koje ilegalno lepi preko noći u centru Beograda, postavlja ovom narodu najčudnija pitanja. To je kritika kondenzovana u kratku misao. Ko je razume on je sa nama. Nažalost tako je bilo uvek. I onda i sada.