Ko se ne da u pamet?

Zbog neizdavanja fiskalnog računa ili neprijavljenih radnika, vlasnicima je na 15 dana zabranjen rad a uz to je podneta i prekršajna prijava uz koju ide novčana kazna.

Slična akcija poreskih inspektora, pre sedam godina, imala je isti ishod – od 250 proveravanih mesara i pekara, zatvoreno je 150.

Razlozi identični. Prodaja bez fiskalnog računa, radnici na crno. I nadzor iz 2016. nije bio manje produktivan – 60 odsto zatvorenih zanatskih pekara, prekršajne prijave, kazne…

Poreznici ne proveravaju samo pekare. Na njihovim spiskovima su trgovine i ugostitelji, gde takođe godinama unazad beleže dobre berbe. Kada god zafali para u budžetu, to bi mogao da im bude siguran izvor prihoda.

Ove godine je to posebno važno. Sve mere pomoći privredi, pa tek obećanja o povećanju plata, najavljena nova, poboljšana švajcarska formula za penzije, sve to je zasnovano na dobrom punjenju državne kase. A ona se ne puni brzinom koja je vlasti potrebna.

Kada je o pekarama reč, u poslednjih pet meseci, tvrde u toj grani, promet je pao između 60 i 80 odsto. Neko blago poboljšanje očekuje se u septembru, đaci su krenuli u škole pa je porasla i proizvodnja peciva, ali još uvek daleko manje nego što se prodavalo pre epidemije koronavirusa. I ne zna se koliko će da traje.

To je možda zgodan izgovor za pekare, ali ne i opravdanje pred inspekcijom, čiji je zadatak da utera pare u budžet. A ovakve akcije, baš su dobra prilika za to.

Jedne godine, poreski i inspektori rada ustremili su se na ugostitelje. Zaređali su po festivalima, Guča, Exit, Beer fest… I to je bilo plodonosno. Obave 16 kontrola, napišu 16 prijava.

Gotovo da nije bilo kafane koja je izbegla kaznu. Da apsurd bude veći, nedelju dana pre održavanja tih manifestacija, najavili su da će vršiti kontrolu, i opet su zatekli prodaju bez računa, neprijavljene radnike.

Neko se tu, izgleda, ne da u pamet. Ako dve ili tri decenije inspekcije ne mogu da izađu na kraj sa sivom ekonomijom i crnim tržištem, onda je očigledno da nešto nije u redu ne samo sa zanatlijama i malim privrednicima, nego i sa državom.

Daleko od toga da bi sada trebalo tražiti opravdanje za one koji se ne drže zakona. Jasno da se takvim „poslovanjem“ ugrožava čitava grana.

Oni koji bi hteli da rade bez straha od inspekcija, izloženi su nelojalnoj konkurenciji sa sivog tržišta – ne mogu da formiraju cene koje pokrivaju sve troškove proizvodnje, čak ni kada su najracionalniji, jer ih dampinguju kolege koje izbegavaju najveće obaveze, one prema državi.

Teško i kvalitetom mogu da se izbore za bolju poziciju na tržištu, jer se zna kolika je osetljivost prosečnog srpskog potrošača na cenu nekog proizvoda.

Siva ekonomija jeste pošast svake privrede jer ne samo da ubija zdravu konkurenciju, nego i zato što velike količine novca vrti kroz nelegalne tokove i stvara značajan koruptivni potencijal.

Nije mali broj ekonomista koji tvrdi da se upravo zbog toga i održava ogromno sivo i crno tržište. A ovakve, masovne kontrole u jednoj grani, upravo i svedoče o tome kolike su razmere nelegalnih tokova novca, roba i usluga.

Da ponovimo. Od preko 600 kontrolisanih pekara, 356 je zatvoreno. Samo za deset dana avgusta.

Pitanje zašto su baš pekare ovoga puta na meti poreznika, nema racionalnog odgovora, a u nedostatku javljaju se spekulacije. Tako je sajt Direktno.rs posumnjao da je akcija poreznika organizovana nakon što je Mladen Grujić, vlasnik Lilly drogerija ili i lanca Hleb&Kifle prodao te pekare hrvatskoj kompaniji SEE bakery koja posluje u okviru fonda Mid Europe a oni su, tvrdi se, od srpskih vlasti zatražili maksimalnu kontrolu privatnih radnji kako bi eliminisali nelojalnu konkurenciju.

Bilo kako bilo, činjenica je da dolazak stranih kompanija menja uslove na tržištu, one za koje domaći privrednici ne mogu sami da se izbore.

Činjenica je i da se već dve decenije, svaka nova vlast zaklinje se da će ući u obračun sa nelegalnim tržištem. Ali, kada bi to zaista bio cilj, ona bi ga i ostvarila.

Setimo se samo kako je preko noći, početkom ovog veka, nestalo crno tržište cigareta kada su stranim korporacijama prodate tri fabrike duvanske industrije.

Istina je da ono poslednjih šest-sedam godina ponovo oživljava, samo u drugom obliku, kao rezani duvan za najsiromašnije slojeve, i kao značajan čuvar socijalnog mira, ali naravno, opet uz prikriveni blagoslov države.

Da zaista želi odgovorne privrednike i legalne tokove novca, država se ne bi oslanjala samo na inspekcije.

Pozabavila bi se pre toga problemima koji pritiskaju grane u kojima je siva ekonomija najprisutnija.

Utvrdila bi troškove koje ima jedna pekara za sirovine, radnu snagu, zakup prostora, fiskalne obaveze, proračunala koliki je obim proizvodnje koji može da plasira na lokalnom tržištu i po kojoj ceni može da svoju roba proda kupcima ograničene platežne moći.

Možda bi onda promenila neke zakone, smanjila neke namete, ukinula parafiskalne obaveze i skinula teret socijalne politike sa leđa poslodavaca. Možda bi, da hoće.