Ko se plaši rešenja za Kosovo

Međutim, postojaće samo jedan odgovor na pitanje – kada je kosovski problem zatvoren. Svi mi koji se nismo ni rodili kada je problem otvoren, bićemo svedoci njegovog zaključenja. Više nije pitanje – da li će kosovski problem biti rešen, već – kada.

A da je tako i da se tom danu približavamo, ne treba mnogo verovati nama u Srbiji, niti Albancima na Kosovu, jer smo direktno zainteresovane strane. Treba verovati Amerikancima i Evropljanima, jer i jedni i drugi više ne koriste reč „ako“ u kontekstu Kosova, već „kada“. Zato je već sada vreme da pokušamo da zamislimo taj „Dan posle“, makar da procenimo ko će biti zadovoljan, a ko neće, bez obzira na to kako će izgledati buduće rešenje za Kosovo.

Čini se da će mnogo više biti onih koji će iskreno biti nezadovoljni okončanjem najdugovečnije i najeksplozivnije balkanske krize. Možda će zvučati paradoksalno, ali gotovo svi oni danas se javno zalažu za rešenje problema, čak i aktivno učestvuju u tome, iako će u „Danu posle“ biti duboko nesrećni što je problem rešen.

Ovde govorimo o armiji pojedinaca, grupacija, organizacija, pa čak i država, koji intimno ne žele da pitanje Kosova dobije konačni odgovor, ili makar da traženje tog odgovora potraje što duže. Ne zato što su destruktivni po prirodi, već prosto zato što im je to u interesu. Ovde je reč o politički i ideološki krajnje šarolikom društvu, koje možda nema nijednu drugu dodirnu tačku, osim te da kosovski problem treba ostaviti što duže otvorenim.

Mnoge članice Evropske unije, na primer, svesne su da odmah po postizanju sporazuma Beograda i Prištine obema stranama moraju biti pružene koncesije u vidu ubrzanja puta ka punopravnom članstvu. Srbiji, na primer, garancije da će u tačno određenom roku pristupiti EU, a Kosovu, na primer, ukidanje viza.

Proširenje Unije je, međutim, ekstremno nepopularno u gotovo svim članicama EU, pa se malo ko zalaže za primanje (približavanje) novih članica, jer time sigurno gubi glasove. To je posebno izraženo u najbogatijim i najuticajnijim državama EU, poput Francuske, Nemačke, Holandije, Italije.

Tačno je da iste te države ujedno i diriguju pregovaračkim procesom oko Kosova, ali zapitajmo se da li su zaista rešene da brzo završe taj posao, ili će, ipak, slediti svoj bazični interes, a to je što duže držanje Balkanaca van zone skorog ulaska u EU.

U toj tački se interesi velikih u EU podudaraju sa interesom Rusije, na primer, ma koliko su oni suprotstavljeni po svim ostalim pitanjima. Iako zvanično nema ništa protiv članstva Srbije u EU, Rusija ipak želi da taj dan dođe što kasnije, a siguran put do takvog rezultata je da se rešavanje kosovskog konflikta otegne što je duže moguće.

Uz to, Rusija ima i „lokalni“ motiv da ova stvar ostane nerešena, jer su Kosovo i sa njim rezolucija 1244 jedine kopče uticaja koje je i dalje drže pričvršćene za Balkan, tačnije za Srbiju. To nije ni ekonomska, tehnološka i kulturna razmena, to nisu ni jake međuljudske veze (dijaspora, studenti, turisti…), a to naročito nisu zajedničke percepcije budućnosti. Srbija je u svim ovim aspektima već sada čvrsto vezana za zapad Evrope i želi da te veze formalizuje članstvom u Evropskoj uniji, dok Rusija gaji sasvim drugačija očekivanja.

Kosovskim rešenjem neće biti srećne ni stotine, možda i hiljade birokrata, eksperata, novinara, aktivista širom Evrope, koji su godinama i decenijama izgradili uticaj, reputaciju, pa i čitave karijere baveći se najkomplikovanijim balkanskim problemom.

Ako Kosovo uskoro prestane da bude problem, a sva je prilika da idemo ka tome, nestaje potreba za svim onim NGO, portalima, analitičkim tekstovima, istraživanjima, stručnim konferencijama, kao i pozicijama u sistematizaciji radnih mesta u EU, koji su kao predmet imali izučavanje i rešavanje ovog problema.

Na ulici će ostati brojčano mali, ali po uticaju ogroman i međusobno uvezan aparat, koji je godinama vezivao svoju egzistenciju i profesionalnu afirmaciju za pitanje Kosova. Svi oni žele da „slučaj Kosovo“ živi što duže, baš kao i „slučaj Bosna“, kojom se ista armija „dobronamernih“ eksperata i birokrata bavi, evo, već četvrt veka, ali bez rezultata.

I mnogi u Srbiji žele da kosovski „Dan posle“ dođe što kasnije, još bolje nikad, ali sasvim sigurno „ne u njihovoj smeni“.

Politička opozicija niti ima niti želi da proizvede koncept rešenja za Kosovo, to nisu imali ni kada su bili na vlasti. Uvereni su da će Vučić „slomiti kičmu“ na kosovskom pitanju i da samo treba skrštenih ruku da sačekaju da se to dogodi. A kada se to bude dogodilo, i oni dođu na vlast, nastaviće da se ne bave tim pitanjem, da ne bi „slomili kičmu“, pa koliko god bude potrajalo.

Nerešavanju se nadaju i konzervativni i liberalni intelektualci, bez razlike, jer stavljanjem Kosova ad akta, prestaje interesovanje, ali i finansiranje njihovih napora da ubede javnost u svoju verziju kosovske priče. Bilo da je ona „status quo“ ili njena suprotnost – priznajmo Kosovo odmah.

Ovaj šaroliki front oponenata kosovskom rešenju daleko je brojniji i uticajniji od njegovih promotera. Nasuprot tom frontu su, pored srpskog predsednika, još i (sadašnji) predsednik SAD i njegova administracija, šaka evropskih intelektualaca, uglavnom britanskih i istočnoevropskih, ubedljiva manjina u okviru srpske intelektualne elite, poput predsednika SANU Vladimira Kostića, na primer…

Sa protekom vremena, ovaj krug će biti sve uži, a rešenje sve dalje, pa je zato vremenski aspekt jednako važan kao i sadržina budućeg sporazuma. To su prepoznali u Vašingtonu i uprkos opstrukcijama iz EU, insistiraju na jakom tempu u dijalogu, ispravno ceneći da je dosadašnja sporost u stvari bila obiično simuliranje pregovaračkog procesa.

U ovoj trci sa vremenom, „manjinci“ bez sumnje imaju mnogo više šansi u odnosu na uticajnije kočničare kosovskog procesa. Njihova prednost je suštinska, jer zagovaraju kvalitativno novo rešenje i trajno okončanje dugogodišnjeg konflikta.

Oni, ukratko, diktiraju igru tako što je čine brzom, a njen ishod pozitivnim za sve. I u tome leži koren njihove buduće pobede, onog „Dana posle“, kada će Srbija i Balkan biti neuporedivo bolji nego što su bili decenijama do tada.

Autor je pisac knjige „Dva lica globalizacije – istina i obmane“