Ko slavi Iransku revoluciju u Beogradu?

Nekada se ta manifestacija zvala Dani iranske kulture i bila je osim filmskog programa praćena i drugim sadržajima.

Podsetimo: U februaru 1979. godine posle dugotrajnih demonstracija i nemira predvođenih islamskim sveštenstvom svrgnut je „šah in šah“ („car nad carevima“) pukovnik Reza Pahlavi, koji je svojevremeno vojnim pučem dospeo na vlast i sebe proglasio za monarha nameravajući da utemelji dinastiju koja bi hiljadu godina upravljala ovom drevnom državom.

Rezultat: Umesto sekularnog diktatora koji jeste vladao čvrstom rukom policije i vojske na vlast su stupili islamski sveštenici predvođeni ajatolahom Homeinijem, koji je posle višedecenijskog izgnanstva iz Pariza Er Fransovim avionom stupio na tle rodne grude.

A „car nad carevima“ je (ako to nije puka priča) lično pilotirajući avionom pobegao u SAD koje su mu pružile azil. Početak cele priče, kao i u mnogim drugim prelomnim događajima, leži u naoko banalnom incidentu kada je neki režimski novinar u režimskim novinama (a samo takve su postojale) u kolumni izvređao ulemu pa su najpre studenti bogoslovskih fakulteta krenuli u proteste koji su se zbog opšteg nezadovoljstva proširili na sve delove zemlje obuhvativši sve slojeve, čak i one koji nisu želeli teokratiju. (Nego su valjda želeli slobode i demokratiju? Ne uviđavši da sa snagama koji predvode rušenje režima neće biti ništa bolje, naprotiv!)

Dovde bi bio javnosti poznat deo priče. Manje je poznato kako je Francuska obaveštajna služba, koja je pružala pokroviteljstvo Homeiniju, aktivno radila na tome da se ovaj vrati u Iran i preuzme rukovođenje državom videći u tome svoju šansu da istisnu SAD i etabliraju francuski uticaj i to prvenstveno iz ekonomskih (naftnih) razloga.

Mislili su da će Homeini poslužiti njima. Kao i toliko puta pokazalo se da sebičnost Zapada i saplitanje drugoga, da razmišljanje samo ekonomskim parametrima (Basara bi rekao: guzicom) dovodi do tragičnih posledica.

Homeini se učvrstio i osamostalio, uveo je teokratiju, ukinuo sekularizam, stegnuo Irance a naročito Iranke i zaveo mnogo gori policijski teror nego Pahlavi.

Pukovnikov (carev) teror se bar mogao pravdati time da suzbija retrogradne pojave u društvu i zaista je Iran onoga vremena bio daleko ispred svih muslimanskih zemalja po prihvatanju modernosti a to znači zapadnih vrednosti.

Tako su Zapad i savremena civilizacija kao i mnogo puta zbog gramzivosti i rivaliteta odradile protiv samih sebe.

Na primeru Irana vidimo da je moguće vratiti društvo vekovima unazad pod primamljivim parolama: republikanstvo umesto monarhija, nacionalna samostalnost umesto potčinjenost stranom imperijalizmu, povratak religiji i korenima…

Vratimo se na Beograd danas. Ne sporeći visoka dostignuća iranske kinematografije i uopšte kulture, pitam se da li državne institucije treba da saorganizuju proslavu revolucije koja je zapravo za Iran i Irance označila involuciju?

Na smotri filmova u Kinoteci biće prikazani filmovi koje je Kulturni centar Ambasade Irana odabrao da budu prikazani. (Naravno, ni tako izabranim filmovima ne sporim umetnički kvalitet.) Samo konstatujem da to predstavlja izbor njihove Ambasade odn. Ministarstva spoljnih poslova odn. verskog establišmenta koji neprikosnoveno vlada tom zemljom i narodom.

U situaciji kada se živo sećamo demonstracija od prošle jeseni i ne znamo da li možda još uvek nemiri protiv verskog totalitarizma traju. Mnogi će reći da kultura ne treba da se obazire na ovakve razloge, ona je nešto što prevazilazi granice koje ljudi postavljaju.

Da, to je u načelu tako, ali ako se na posredan način kroz kulturu „pegla“ i „glazira“ jedan totalitaran sistem koji obespravljuje sve ljude a pogotovu ljude ženskog pola, ako kulturna dostignuća služe za amortizaciju opravdano negativne slike jednog režima onda bi se moglo postaviti pitanje zašto bi država učestvovala u svemu tome kroz institucionalnu podršku?

Zašto Ambasada Irana ne bi privatno zakupila neku dvoranu ili u svojim prostorijama prikazivala filmove koje im drago a ne da to čini u sadejstvu sa jednom eminentnom ustanovom kakva je Jugoslovenska kinoteka? (Siguran sam da u Iranu niko ne bi mogao javno da prikazuje filmove koje njihova rigorozna verska cenzura ne bi odobrila.)

Na kraju podsećanje: godine 1989. prilikom službene posete SFRJ tadašnji iranski predsednik i visoki verski dostojanstvenik (čijeg se imena ne sećam) na konferenciji za štampu „odapeo je strelu“ na Salmana Ruždija.

Da, baš tim rečima, iz Beograda je „odapeta strela“ na pisca zbog romana „Satanski stihovi“. Odavde je krenula svetska potera na ucenjenu glavu.

A prošle godine je neki islamski fanatik umalo preklao Ruždija na javnoj tribini u Njujorku. Što je samo jedna od posledica (minorna ako se gledaju žrtve u samom Iranu) vajne „revolucije“.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.