Ko stvarno najviše ulaže u Srbiju

Zbog toga moramo biti uvek svesni da prave odnose pokazuju samo činjenice odnosno brojke. I upravo te brojke pokazuju kako dobar deo srpske javnosti pogrešno shvata ko realno podržava njihovu zemlju. Na skali od jedan do pet vodi Kina, a prosečna ocena odnosa između Srbije i EU iznosi 2,70, pokazuje ovogodišnje istraživanje javnog mnjenja Instituta za evropske poslove. Većina ispitanika, njih 59 odsto smatra da Srbija ima koristi od saradnje sa Evropskom unijom. Ipak, 25 odsto smatra da Srbija nema koristi od saradnje sa EU, dok se 16 odsto nije izjasnilo po ovom pitanju.

Politika i mediji (najviše televizija) imaju pri tome značajnu ulogu. Tu se radi i o tome kako ljudi percipiraju prijateljstva sa raznim narodima ili asocijacijama. Naime, govoriti o pravim prijateljstvima u politici i privredi je naivno. Ova polja su određena interesima, a ne prijateljstvom. Što su više interesi obostrani, to je bolje za odnose i zbog toga treba uvek pogledati u oči činjenicama. Oni za koje mnogi smatraju da su neprijatelji Srbije daju najviše, dok prijatelji nisu tako otvorenih ruku! Naime, u Srbiju najviše ulažu zemlje EU i SAD, a tek onda slede Rusija i Kina.

EU najviše ulaže

U junu ove godine izašao je izveštaj UNCTAD-a (Konferencija UN o trgovini i razvoju) po kome je priliv direktnih investicija u Srbiji prošle godine iznosio 3,44 milijarde dolara. Prema podacima Narodne banke Srbije od 2010. do 2019. godine priliv od 13 milijardi evra stranih direktnih investicija najviše se procentualno odnosio na priliv stranih ulaganja iz Evropske unije (u iznosu od oko 70 odsto). Za isti period Kina je uložila svega oko 500 miliona evra (oko 2,65 odsto), dok je iz Rusije stiglo oko devet odsto ukupnih ulaganja. Pojedinačno gledano, vodeći investitor u Srbiji zapravo je Republika Italija i to pre svega zahvaljujući kompaniji Fijat Krajsler automobili Srbija. U skladu sa tim ne čudi podatak da je Italija i vodeća država po broju vrednosti projekata, kao i da se zapravo najviše stranih direktnih investicija odnosi upravo na automobilsku industriju.

Dakle, prema zvaničnim podacima, pored direktnih stranih investicija, EU je i najveći donator u Republici Srbiji. U prilog tome govori činjenica da je u proteklih 18 godina zvanični Brisel obezbedio bespovratna sredstva u visini od oko 3,6 milijardi evra u različitim oblastima, od vladavine prava, reforme javne uprave, društvenog razvoja do životne sredine i poljoprivrede. Zahvaljujući instrumentima za pretpristupnu pomoć (IPA fondovi) Republici Srbiji omogućena je finansijska pomoć u iznosu od oko 200 miliona evra godišnje, čime je Srbija postala i najveći primalac sredstava EU u čitavom regionu Zapadnog Balkana.

EU je investirala u saobraćajnu infrastrukturu u Srbiji (Most Slobode, Žeželjev most i most Gazela, putevi i granični prelazi), u zdravstvo i poboljšanje kvaliteta vazduha i vode, upravljanje čvrstim komunalnim otpadom (u gradovima Subotica, Sremska Mitrovica, Užice, Požarevac), ali i omogućila pristupanje programima EU kao što su Erasmus ili Program reforme javne uprave. Pored IPA programa, Srbiji su dostupni i fondovi EU preko programa podrške civilnom društvu, Fondacije Tempus, kao i sredstva za izbeglice u okviru Regionalnog stambenog programa. U okviru programa IPA II za period 2014-2020, Evropska komisija se sa srpskim zvaničnicima fokusirala na to da se samo strateški značajni i razvijeni projekti uzmu u razmatranje za finansiranje. Konačno, čak i tokom pandemije korona virusa, u Srbiji je nastavljen trend najvećeg priliva stranih direktnih investicija upravo iz EU.

Značajna pomoć stiže i iz Amerike. Podaci UNCTAD govore o tome da je od 2001.godine do danas iz Vašingtona stiglo u Srbiju više od milion dolara pomoći. S druge strane najveći priliv stranih investicija do 2017. godine došao je od investitora kao što su Philip Morris (gotovo milijardu dolara), Coca-Cola HBC (300 miliona USD), PepsiCo (270 miliona USD), Ball Packaging (135 miliona USD), Advent Fund (100 miliona USD), Cooper Tire & Rubber (70 miliona USD), Alltech (55 miliona USD) te kompanija Microsoft, Oracle, IBM, NCR, Sitel, Diners i drugih. U Srbiju, prema podacima Razvojne agencije Srbije, iz SAD stiže oko 7,2 odsto projekata, pa ova država zauzima treće mesto, odmah iza Italije i Nemačke. Kada je reč o vrednosti projekata, situacija je nešto drugačija pa su SAD pozicionirane na petom mestu, iza Nemačke, Kine, Italije i Japana. Uz sve navedeno, kao potencijalni zamajac budućoj saradnji Srbije i SAD mogao bi biti i potpisani Međudržavni sporazum o podsticanju investicija iz januara ove godine. Pomenuti sporazum predstavljao je uslov za otpočinjanje aktivnosti američke Međunarodne razvojne korporacije (DFC) u Srbiji.

Rusija i Kina kao najveći prijatelji

U javnom mnjenju Srbije rasprostranjeno je mišljenje da je Ruska Federacija najveći donator i to daleko iznad EU i SAD. Međutim, zvanični podaci ipak pokazuju drastično drugačiju sliku. Prema podacima Privredne komore Srbije za period od 2010. do 2018. godine, ukupna neto ulaganja rezidenata Ruske Federacije u Srbiju iznosila su oko 1,47 milijardi evra, čime je zvanična Moskva zauzela tek 4. mesto po veličini investicija u Srbiji. Poredivši EU i njene članice koje su od 2000. godine utrošile oko 3,5 milijardi evra u Srbiji, može se reći da je doprinos Rusije daleko manji i uglavnom se odnosi na zajmove, a ne na grantove čime Rusija zaostaje i za doprinosom koji su Srbiji dale SAD.

Ipak, ono što Rusija najviše daje Srbiji su zapravo krediti. Već 2010. godine Srbija je uzela kredit od 200 miliona dolara, da bi 2013. godine uzela još jedan kredit u visini od 800 miliona dolara za radove, robu i usluge u železničkom saobraćaju. Iste godine potpisan je i sporazum između zvaničnika Beograda i Moskve u oblasti železničkog saobraćaja. Svega nekoliko meseci kasnije potpisan je i ugovor o vojnoj saradnji između dve države, a naredne, 2014. godine, i ugovor o vojnotehničkoj saradnji.

Institut za evropske poslove u saradnji sa istraživačkom kućom Ninamedia sproveo je u periodu od 29. marta do 7. aprila 2021. istraživanje javnog mnjenja o odnosima Srbije i Kine. Rezultati pokazuju da trećina građana smatra da je Kina najveći donator, a gotovo polovini se dopada komunističko uređenje Kine. 83 odsto ispitanika vidi Kinu kao prijatelja Srbije (najviše su to ispitanici stariji od 60 godina sa najviše završenom srednjom školom), dok tri odsto ispitanika identifikuje Kinu kao neprijatelja. Takvo shvatanje srpsko-kineskih odnosa možemo razumeti posebno u periodu pandemije korona virusa kada je Kina posredstvom predsednika Vučića Srbiji nesumnjivo nudila veoma značajnu pomoć. A u ekonomiji stvari stoje drugačije.

Prema podacima Narodne banke Srbije, kineske investicije u proteklih deset godina u Srbiji ukupno iznose 1,6 milijardi evra, što je svega deseti deo onoga što navode najviši zvaničnici i razni mediji u Srbiji. Na osnovu podataka Narodne banke Srbije vidi se da su investicije iz Kine u 2019. u ukupnom iznosu od 321,8 miliona evra činile osam odsto od ukupnih investicija svih država u Srbiju (3,8 milijardi evra). Primera radi, u 2019. Evropska unija je u Srbiju investirala 3,2 milijarde evra, što je gotovo 85 odsto svih investicija u Srbiju, dok je u 2020, za vreme korone, spala na 70 odsto.

Svaka investicija je naravno dobrodošla, ako je stvarno investicija. Ali Kina je poznata po tome da mnogo više voli da daje državama Zapadnog Balkana kredite nego da ulazi sa direktnim investicijama.

Zanimljiv je slučaj Crne Gore, koja upravo sada rešava problem kredita kod kineske EXIM banke za izgradnju auto-puta od Bara do granice sa Srbijom. Naime, crnogorska vlada se nije dobro zaštitila od mogućeg negativnog uticaja kursnih razlika na buduće vraćanje kredita. Na to su Crnu Goru već u 2018. upozoravali zvaničnici iz Brisela i Vašingtona. Tome treba dodati istraživanje Centra za globalni razvoj iz Vašingtona, koji je naveo Crnu Goru kao jednu od osam zemalja, koje su zbog projekata povezanih s Kinom pred rizikom da ne mogu servisirati svoj javni dug. Uz Crnu Goru navode se Pakistan, Tadžikistan, Kirgistan, Mongolija, Laos, Maldivi i Džibuti. Mnogi se i danas plaše da bi se Crna Gora mogla suočiti sa sudbinom Šri Lanke koja je bila primorana da u nemogućnosti otplate duga Kinezima za izgradnju luke tu istu luku iznajme kineskoj državi na 99 godina. To je naime praksa kineskih banaka da prihvate kreditiranje rizičnih projekata, ali kada država nije u mogućnosti da redovno plaća dugove i visoke kamate, infrastruktura dolazi u vlastništvo Kine.

Crnogorcima je uspelo za sada smanjiti kamate. „Smanjili smo kamatnu stopu na dug prema kineskoj EXIM banci sa dva posto dolarskog, na 0,88 posto evra kamate, i ta ušteda će ići direktno u budžet Crne Gore. Razlika ranije kamate i nove je osam miliona evra na godišnjem nivou. Poverilac je i dalje kineska EXIM banka ali i dve američke i jedna francuska banka“, za Radio Slobodna Evropa izjavio je ministar finansija i socijalnog staranja Milojko Spaić. Ali stručnjaci upozoravaju da je to samo kap u moru i da ozbiljno kasne i radovi na toj trasi. To znači da je oprez na mestu.

Večita dilema između Zapada i Istoka

Kao analitičar i novinar koji je više godina živeo i radio u Srbiji mogu da konstatujem da Srbiju često u veoma racionalnim pitanjima emocije i religiozno opredeljenje navode na pogrešne odluke. Ako se okrenemo prošlosti – kraj 19. i početak 20. veka – tadašnja Austrougarska bila je spremna da postojeću prugu Beograd – Niš – Vranje poveže sa Evropom. Naime, infrastrukturni projekti (tada železnica i morske luke, danas i auto-putevi i zračne luke) oduvek su bili u interesu velikih sila, kojima su omogućavale kapitalnu i tržišnu dobit, a zemljama koje su prihvatile strane investicije, modernizaciju i razvoj. Već tada vladajući Pašićevi radikali nisu prihvatili ponudu Zapada, a u tome ih je podržala Rusija, kojoj nije bilo u interesu da Austrougarska ojača svoj položaj na Balkanu i tako se pruga nije gradila. Ali zauzvrat Rusija nije ponudila neku drugu pomoć. Štaviše, početkom 1902. Pašić je upućen u Petrograd da traži zajam za razne potrebe, između ostalog i za gradnju Timočke pruge, a Rusi nisu odobrili zajam. (Izvor „Danas“, 12. 9. 2020, M. Đorgović: Ko je i kako Srbiju posvađao sa Zapadnom Evropom).

Skoro 120 godina kasnije na dnevnom redu opet se pojavljuje železnička pruga. Srbija i Rusija 2019. godine potpisuju Memorandum o namerama između Republike Srbije i akcionarskog društva Ruske železnice radi zajedničke realizacije projekata na održavanju objekata srpske železničke infrastrukture. Pruge bi tako obnovili i sa ruskim parama. Ali već ove godine iz Brisela Srbija prima mnogo bolju ponudu. Srbija će, u saradnji sa Evropskom unijom, graditi brzu železnicu od Beograda do Niša i od Niša do Severne Makedonije. Tu vest krajem aprila u Briselu saopštavaju predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On je najavio da će Srbija od EU za taj projekat dobiti najmanje 35 odsto bespovratnih sredstava, a da ovi grantovi mogu da budu i 50 odsto, s obzirom da je reč o delu ekološke, zelene agende.

Kao što sam već napomenula na početku, u politici i ekonomiji nema prijatelja. Tamo vladaju interesi. Za sada Zapad može nuditi mnogo više od Istoka, iako to ne znači da Istok nije relevantan. Naprotiv. Dobra saradnja sa Rusijom i Kinom je značajna, a njome predsednik Vučić vešto balansira i u odnosima prema Zapadu.

Autorka je politička analitičarka i novinarka iz Ljubljane

* Tekst preuzet sa sajta Medija centra