Ko su čuvari tajni u Srbiji

Izostanak reforme bezbednosnih službi, obesmišljavanje državnih i nezavisnih organa, nedorečenost i neusaglašenost propisa, zloupotrebe službenih dužnosti, prekoračenja ovlašćenja, kao i međusobne optužbe vlasti i opozicije, podgrevaju sumnje.

Jer, ako se prisluškuju najviši državni i stranački funkcioneri, novinari, istraživači… zašto ne bi bili prisluškivani i praćeni ljudi etiketirani kao „neprijatelji“, „izdajnici“ i „strani plaćenici“. Bojazan je prisutna i zbog činjenice da su nadležnosti obaveštajnih i kontaobaveštajnih službi velike, dok su im ovlašćenja diskutabilna.

Pri tom, izostaje adekvatna unutrašnja i parlamentarna kontrola njihovog delovanja, na šta ukazuje i podatak Instituta za evropske poslove da Bezbednosno-informativna agencije (BIA) primenjuje posebne mere i bez odobrenja nadležnog suda. Nedostatak civilne kontrole bezbednosnih struktura podstiče i spekulaciju o postojanju paralelnih službi, što bi značilo da neformalni krugovi imaju moć da nas, neovlašćeno, opserviraju ali i ozbiljno uzdrmaju ustavni poredak.

Aktuelna afera „Prisluškivanje“ zaokuplja srpsku javnost, koliko zbog informacije da se predsedniku Vučiću tajno nadzire i snima komunikacija, toliko i zbog njegovog obraćanja javnosti i prezentovanja „dokaznog“ dokumenta BIA za koji je određen najviši stepen tajnosti – „DRŽAVNA TAJNA“. Dok je stručna javnost mišljenja da je postupak predsednika neprimeren, kompromitujući za bezbednosnu službu i u suprotnosti sa zakonskim i podzakonskim odredbama, kojima se uređuje, pored ostalog, zaštita tajnih podataka, za pojedine državne funkcionere obraćanje i nepoštovanje zakona nije sporno.

Naprotiv, bilo je „u interesu javnosti“. Tužilaštvo ne reaguje.

U zavisnosti od procene moguće štete po državne interese, svaki bitan podatak može da bude „državna“, „strogo poverljiva“ ili „poverljiva“ tajna dok ovlašćeno lice tajnost ne opozove, ukoliko je to u javnom interesu. U konkretnom slučaju, predsednik je mogao da donese odluku o opozivu ali, po svoj prilici, to nije blagovremeno učinio.

Da jeste, o svojoj odluci bi, nema sumnje, obavestio javnost pre nego je započeo prezentovanje izveštaja BIA. Štetni efekti selektivne primene zakona i procedura i zloupotrebe dostupnih informacija ogledaju se u ugrožavanju ugleda, kako predsednika države, tako i državnih institucija.

Nezahvalno je licitirati procenom gde se Srbija, u pogledu zaštite tajnih podataka, nalazi. Međutim, sa izvesnošću se može konstatovati da je stanje u toj oblasti neodgovarajuće, čak – zabrinjavajuće jer, svakodnevno, spoznajemo „procurile“ i/ili javno prezentovane informacije od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove. Zna se kojim i kolikim sredstvima i opremom raspolažu policija i Vojska Srbije, otkriva se u kakvom su stanju materijalni i ljudski resursi, saopštavaju se detalji istraga koje su u toku, optužnica koje još nisu objavljene ili suđenja iza zatvorenih vrata i dr. Neretko, preko medija, organi javne vlasti olako plasiraju i lične podatke pojedinih ličnosti (npr. o porodičnim odnosima, zdravstvenom stanju, elektronskoj komunikaciji i dr.), iako nisu u interesu javnog poretka već dnevne politike, čime se narušava jedno od fundamentalnih ljudskih prava, a nekada dovodi u pitanje i bezbednost jednog ili više lica.

Nasuprot tome, sve češće se uskraćuju informacije od javnog značaja. Dok tužilaštva, sudovi, regulatorna tela i nezavisni državni organi ne rade odgovorno svoj posao, novinari i istraživači teško dolaze do podataka označenih, naročito, višim stepenom tajnosti. Radi sprečavanja „štete“ po nacionalne interese, otežan je pristup dokumentaciji o kapitalnim javnim nabavkama, ugovorima sa stranim investitorima i korisnicima prirodnih resursa i dobara, ali i imovinskim kartama i informacijama o prihodima funkcionera, njihovom obrazovanju i stručnim kvalifikacijama, zatim podacima o tome ko sve i pod kojim uslovima koristi ili prisvaja nekretnine u državnom vlasništvu itd.

Navedeno ukazuje da u srpskom društvu štošta nije kako bi trebalo da bude – javne funkcije su privatizovane, pravila postaju izuzeci, a izuzeci pravila. Odsustvo jedinstvenog sistema određivanja i zaštite tajnih podataka, ali i izostanak adekvatnog nadzora nad sprovođenjem propisa iz ove oblasti, doprinose slučajevima u kojima dokumenti (pisani, audio ili video zapisi i dr.) završe u javnosti, najčešće putem medija.

To se događa (skoro) svakodnevno, bilo da je reč o funkcionalnim i operativnim sposobnostima subjekata i snaga odbrane ili slučajevima visoke korupcije i organizovanog kriminala, što je nedopustivo. Posao državnih organa je da tajne i podatke o ličnosti obrađuju, štite od kompromitacije i dostavljaju na zakonit način, u skladu sa unapred određenom i pravno definisanom svrhom.

Osnov demokratskog društva je transparentnost. Međutim, selektivna primena propisa i procedura, neodgovornost pojedinih funkcionera i njihov uticaj na degradaciju pravnog i bezbednosnog poretka urušavaju dostignuti civilizacijski nivo i usporavaju promenu vrednosnog sistema. Koliko su po sredi elementarno neznanje, želja za isticanjem, opstrukcija, arogancija i bahatost, toliko su za analizu prekoračenje ovlašćenja i zloupotreba položaja pojedinih rukovodioca i pripadnika državnih organa, organa državne uprave i bezbednosnih službi, koji podatke iz službene evidencije i dokumenata, označenih odgovarajućim stepenom tajnosti, čine dostupnim neovlašćenim licima, pa i čitavoj javnosti.

Svaki doprinos stvaranju uslova ili nastanku posledica po bitne državne interese i institucije može se okarakterisati kao krivično delo koje zavređuje reakciju nadležnih organa i primenu propisanih kaznenih odredbi. U protivnom, tolerancija i izostanak konsekvenci obesmišljavaju tvrdnju da niko nije iznad zakona, pospešuju samovolju i doprinose opadanju poverenja u institucije. Do daljnjeg, daleko smo od otvorenosti i odgovornosti.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike