Ko su čuvarke "stranačkog patrijarhata"

… a ekonomska i politička moć koncentrisana u rukama jednog čoveka i malog broja ljudi oko njega. Zato se čini se neizbežnim da ovde progovorimo o stanju građanske participacije i onim mehanizmima koji (ne)omogućavaju i (ne)podstiču učešće građanki i građana u donošenju odluka.

Novija istraživanja pokazuju da u Srbiji manje od trećine građana i građanki učestvuje u nekom političkom životu. To učešće se, po pravilu, svodi na glasanje na izborima. Na izbore izlazi tek nešto više od polovine onih s pravom glasa. Konačno, i za ovaj tekst veoma značajno, u onoj drugoj polovini (među apstinentima), žene čine upadljivu većinu.

Da budem još jasnija: i bez opsežnih istraživanja, svi osećamo, često s gorčinom, da država i njeni predstavnici „ne rade za nas“. Uz to, nismo dovoljno informisani o funkcionisanju države i institucija, niti kako između dva izborna ciklusa mi, građanke i građani, možemo da iskažemo svoje potrebe, mišljenje ili nezadovoljstvo odlukama koje političke elite, sasvim odvojene od nas, donose u naše ime. Ne čudi što u takvoj atmosferi mali broj ljudi veruju da svojim angažovanjem može da izazove pozitivne promene u društvu, svojoj lokalnoj sredini i na kraju – u svom životu.

Često čujemo da se stanje isključenosti građanki i građana iz političkog života objašnjava nedostatkom „demokratske kulture“, nezainteresovanošću (apolitičnošću), socijalnim faktorima (siromaštvom, velikom nezaposlenošću) ili tek pukim pripadanjem nekoj od društvenih grupa kakve su žene, mladi ili nacionalne manjine.

Iako navedeni razlozi u prvi mah mogu izgledati uverljivo, potrebno je drugačije sagledati problem i postaviti pitanje koliko ovdašnji institucionalni okvir omogućava uključivanje različitih društvenih grupa u procese donošenja političkih odluka?

Pogledajmo kako to izgleda na primeru žena.

Nakon raspada socijalističke Jugoslavije i uvođenja višestranačja, u Srbiji je dramatično opao broj žena u političkom životu i institucijama. Na primer, zastupljenost žena u Skupštini tokom 90-ih godina prošlog veka pala je ispod 5 odsto, a učešće u izvršnoj vlasti bilo je zanemarljivo. U tom periodu ukinute su pozitivne prakse iz socijalističkog razdoblja koje su ženama garantovale mesta u predstavničkim telima i rukovodstvima političkih, društvenih i sindikalnih  organizacija. Takođe, u novonastalim političkim strankama nisu postojali mehanizmi podsticaja za uključivanje žena, niti podrška napredovanju aktivistkinja u unutarstranačkoj hijerarhiji. U takvim okolnostima žene u Srbiji su, u vrlo kratkom roku, za svega nekoliko godina, istisnute iz javne i političke sfere. Njihovom „povratku u kuću“ doprinosila je atmosfera ratnih sukoba, sankcija i izolacije, ekonomskog propadanja u kome su masovno ostajale bez posla, ali i dominacija nacionalističkih i ekstremno desnih ideja i ideologija koje su glorifikovale tradicionalnu ulogu žene.

Do pomaka na ovom polju dolazi tek nakon demokratskih promena 2000-e godine. Delom zbog pritiska ojačalog ženskog pokreta, delom zbog podsticaja i zahteva koji su stizali spolja, iz međunarodnih organizacija i evropskih institucija.

Tako se, uz manje ili više otpora, u izborno zakonodavstvo uvode kvote za manje zastupljeni pol, počinje osnivanje institucionalnih mehanizama za rodnu ravnopravnost (od republičkog do lokalnog nivoa), piše se prva Strategija za unapređenje položaja žena i rodne ravnopravnosti, a 2009. godine Skupština Srbije usvaja Zakon o ravnopravnosti polova. I političke stranke od tog vremena pokazuju veću otvorenost prema ženama, a neke od njih osnivaju ženske forume i uvode kvote koje stranačkim aktivistkinjama garantuju učešće u upravljanju organizacijom.

Paralelno sa izgradnjom institucionalnog okvira, organizacije civilnog društva sprovode kampanje kojima motivišu žene za ulazak u politički život i organizuju programe političke edukacije prilagođene potrebama žena. Jedan od takvih programa, koji se održao do danas, je i Akademija ženskog liderstva. Deceniju i po od prvih učinjenih koraka, moglo bi se zaključiti, sasvim logično (a ipak vrlo neoprezno), da je položaj žena u Srbiji u poslednjoj deceniji poboljšan. Da one, koristeći se Zakonom, afirmativnim merama i drugim raspoloživim mehanizmima učestvuju u donošenju odluka u korist žena, kao i da se glas građanki čuje od opštinskog do republičkog nivoa.

Ipak, vidimo da nije tako, i pitamo se – Zašto?

Navešću tri razloga (mada ih ima više):

1. Među političkim elitama vlada uverenje da građanke i građani na izborima daju mandat nekoj političkoj opciji koja potom ima četiri godine (ponekad nešto manje) da sprovodi svoj program. Tako se upravljanje državom i institucijama monopolizuje od dela političke elite, a sve intervencije koje dolaze od drugih aktera (opozicije, OCD, sindikata…) i samih građanki i građana koji su ih izabrali, za njih nemaju veliki značaj

2. Institucionalni mehanizmi koji su stvoreni da omoguće ravnopravno učešće žena u odlučivanju, nikada nisu ojačali u onoj meri da budu brana partikularnim interesima i omoguće ostvarenje vizije društva definisanog u Strategiji za unapređenje položaja žena. Slabi su toliko da ih svaki politički vetar može oduvati, baš kao što oduva kulise u filmskom gradu

3. Žene koje su ušle u političko polje, da bi opstale u igri po „starim muškim pravilima“, nekada sa više, a nekada sa manje svesti, preuzimaju modele ponašanja koji ih nužno dovode u situaciju da iznevere ženske interese. Uostalom, unutar okorelih partijskih struktura najviše šanse za napredovanje imaju aktivistkinje koje svakodnevno potvrđuju lojalnost rukovodstvu i prikazuju se kao čuvarice „stranačkog patrijarhata“. Njihovo učešće u ženskim mrežama i forumima, uključivanje u rad tela za ravnopravnost polova, često je samo dobro došla epizoda u političkom uspinjanju i način za „zauzimanje javnog prostora“.

Opisani model liderstva podriva ideju ženske solidarnosti i obeshrabruje građanke Srbije u svakom obliku političke participacije.

Nakon ovakvog opisa stanja nameću se pitanja – da li postojeći sistem možemo poboljšati ili ga treba demontirati i kreirati nove strukture koje će služiti interesima ljudi (jednako ženama i muškarcima)?

Mladi na ulicama naših gradova daju svoje odgovore.

Da li će im se u borbi za svoje interese pridružiti i žene? To ćemo videti vrlo brzo.

Autorka je aktivistkinja i članica tima AŽL