Ko su danas Mihiz i Rajko Vračar?

Pozivam studente da podignu svoje indekse kao znak raspoznavanja, kao dokaz ko su i zašto su tu i kao naše glavno i jedino oružje u borbi koja predstoji. Ulazimo u rektorat, zauzimamo Filozofski, Filološki i Prirodno-matematički fakultet, a Studentski trg pretvaramo u parče slobodne Srbije. Kasnije na tom mestu organizujemo tribine za koje su se govornici sami prijavljivali, a mi birali one koji su imali šta da kažu, jer velika je čast razgovarati sa studentima, to ne zaslužuje svako.

Sve ovo dešavalo se na današnji dan pre tačno 30 godina, kada su otpočeli verovatno najveći studentski protesti ikada organizovani u Srbiji. Protesti koji su doveli do blokade rada čitavog Univerziteta u Beogradu, a kasnije i univerziteta u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu. Bili su to protesti koje su podržali i rektor BU, prof. dr Rajko Vračar, mnogobrojni članovi SANU, na kojima su govorili vladike Amfilohije i Atanasije, NJ.K.V. prestolonaslednik Aleksandar, profesori, umetnici, a za nas i naše zdravlje se iskreno brinuo i sam patrijarh Pavle.

I nisu to bili nekakvi „apolitični“ protesti, nisu se zahtevi ticali kakve metafizike ili pojedinačnih zakona kojima nismo bili zadovoljni. Ne, naš zahtev bila je ostavka Miloševića i demokratizacija čitavog društva. Smatrali smo da je neophodno Srbiju osloboditi petokrake i komunizma, raspisati slobodne i demokratske izbore. Time bi se Srbija svrstala u red zemalja u koji su već stale Češka ili Slovačka i sam bog zna gde bismo bili danas.

Ali nije ovaj tekst lament nad prošlosti. On treba da posluži kao pouka svima koji se danas bore protiv režima. Mi smo tada išli protiv vlasti koja je bila u ratu i koja je svakoga od nas mogla da pošalje na front ili, još jednostavnije, ubije, pa nismo marili za to, već smo radili stvari iz ubeđenja, idealizma i ideologije. Svega onoga što je danas nestalo. I to nije jedina stvar koja može da se poredi.

Gde su današnji Mihizi i Miće Popovići? Ili ćute ili se, poput nekih saobraćajnih akademika ili medicinskih predsednika, zalažu za priznanje tzv. Kosova i uvođenje sankcija Rusiji. SANU je postala anacionalna ultraliberalna institucija uljuljkana u profesorske plate i akademske privilegije kojoj je do interesa Srbije i srpskog naroda očigledno stalo kao do lanjskog snega.

Ko je danas Rajko Vračar? Zaista vas pitam ko je rektor Beogradskog univerziteta, jer za njega i, još važnije, od njega ništa niko nije čuo godinama. Ko su dekani, prorektori, zašto ćute i čega se plaše? NJima bar u Srbiji ništa ne može da se desi, a opet, uz časne izuzetke onih koji su spremni da kažu ponešto protiv Vučića i njegovog kriminala, od njih ni traga ni glasa.

Ko bi danas podržao studente, ko bi stao uz njih i ko bi im se obratio u podršci njihovoj borbi protiv vlasti? Da ne bi možda neki vladika ili, daleko bilo, patrijarh? Zašto bi? Mnogo je lakše „moliti se za svaku vlast“ nego kritikovati je. Kao što je lakše bilo otići u manastir dan pred protest 1992, tako je i danas lakše ćutati na autokefalnost MPC. Otkako su nas napustila dvojica svetih staraca, mitropolit Amfilohije i vladika Atanastije, SPC je postala leglo jednoumlja u kom više nema glasova protiv. Lakše je ćutati i prepustiti se toku, bez obzira što je u pitanju bujica koja ruši sve pred sobom: od Savamale do crkava i manastira u Jadru i Rađevini. Bujica kojoj ništa nije sveto.

A ako crkva može da se opravda „brigom za duh naroda“, šta je s onima koji bi trebalo da ga vode u političkoj borbi? Ko je ili, bolje, šta je opozicija danas u Srbiji? Oni koji su zarad poslaničkih mandata, finansiranja partije, pristupa medijima i privilegija spremni da daju legitimitet pljački i daljem uništavanju ove zemlje. Oni koji nakon stotina najprljavijih uvreda i hiljada naslovnih strana tabloida nazovu jednog čoveka „legitimno izabranim predsednikom svih građana“. Oni koji bi se zarad tapšanja po ramenu drugorazrednih evroparlamentaraca odrekli Kosova i Metohije i uveli sankcije Rusiji. Ili oni koji glume desničare, koji glume velike patriote, a kontrolišu ih i finansiraju SNS i BIA i prodali bi se za par mandata i neko ministarstvo. Nije narod kriv, mi smo…

Konačno, gde su i šta rade danas studenti? U ovoj i ovakvoj Srbiji nesrećna je generacija koja nema svoj protest, a ova je izgleda ta. U vremenu opšteg moralnog i duhovnog posrnuća, političke i društvene apatije, beznađa i bezizlaznosti razočaravajuće je da među njima nema ili je minoran broj onih koji su spremni da se bore za sebe. Koji bi bili spremni da stanu ispred Vučića, pogledaju ga u oči i traže mu da podnese ostavku zbog sveg zla koje je naneo ovom narodu, kao što smo mi, predosećajući šta će se desiti u godinama koje slede, to rekli Miloševiću pre tačno 30.

Ali ne, nije ovaj tekst lament nad prošlosti, on služi da se razume šta se desilo ovom narodu i ovoj zemlji u proteklih 30 godina koje su pojeli skakavci: da su nekadašnje Mihize i Vračare zamenili mnogo gori ljudi od njih, da su Pavla, Amfilohija i Atanasija nasledili nedostojni njihovih imena, a da među onima koji bi trebalo da donesu promenu danas nema mnogo onih koji tu promenu zaista priželjkuju. A, opet, na vlasti je ista radikalsko-julovska koalicija, Šešeljeva ideologija i politika protiv kojih smo se borili.

Gospodar života i smrti je onaj koji je „marljivo učio dok smo mi protestvovali“, a zapravo je pekao zanat šešeljevskih pretnji odstrelom. I dok je tako, znam da nismo završili posao. I dok je tako, nastaviću da na svojim putovanjima Srbijom srećem iste ljude koji su se pre 30 godina borili uz mene protiv Miloševića kako danas žele da se pridruže borbi protiv Vučića. Ostatak mog plemena snom mrtvijem spava.
(tekst objavljujemo uz neznatna redakcijska skraćenja)

Autor je jedan od lidera Studentskog protesta 92. i predsednik pokreta Oslobođenje