Ko su ekološki teroristi u „koloniji“ zvanoj Srbija?

Ovo je nužna posledica neokolonijalizma, kojim Vučić deli stanovništvo u ime interesa stranih zemalja i rudarskih korporacija, kako bi izbegao da prizna da je većina stanovništva protiv tih korporacija.

I zato je, nakon tog 1. septembra, svaki građanin Srbije postao potencijalni „ekoterorista“. Otuda je i dužnost svakog građanina, a ne samo onih koje je Informer obeležio, da se zaustavi i promisli: šta je tačno ta optužba za „eko-terorizam“ i da li je ona sudbina svakoga ko drugačije misli o projektu Srbije kao rudarske kolonije?

Reč „teror“, poreklom od latinskog „terrere“, ipak upućuje na neko izazivanje straha, zastrašivanje. Krivični zakonik Srbije opisuje različite radnje koje spadaju u terorizam, ali ih svodi na njihov cilj – izazivanje nesigurnosti ili osećaja straha kod građana.

Pa, šta sve spada u ovu definiciju? Ako ćemo suditi po nedavnoj praksi policije, u to spada biti administrator Fejsbuk grupe (zbog čega je optužena Zorana Crnojević), upotreba naučne argumentacije (autor ovog teksta), ometanje saobraćaja (Ivan Bjelić i ekipa iz Stava), ili samo prisustvovanje na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, poput niza nedužnih građana čije su domove upadali policajci i huligani – bilo namerno, bilo slučajno.

Svakome od njih je naneta šteta u ime države koja sada selektivno primenjuje optužbu za terorizam, zajedno sa prodržavnim medijima i portalima poput „Kopaćemo.com“.

Ovim je ogoljeno šta oni koji pomažu stranoj korporaciji misle o sopstvenoj naciji. U tom duhu, možemo zaključiti da je teorijski moguće da svaki građanin postane potencijalno označen kao „ekoterorista“, jer država u ovom slučaju „ne zna gde bije“ – ali zna da mora da bije i to sopstvene građane.

I naravno da nije samo država kriva sama po sebi, pa čak ni samo vlast. Ovo odgovara jednoj „teoriji zavere“, prema kojoj je na delu „precizno planirana i koordinirana kampanja dezinformacija protiv Rio Tinta“, gde je ova korporacija jedina i večita žrtva. Država tada hapsi aktiviste, dok ih paradržavni organi i razne organizovane grupe zastrašuju i obeležavaju kao zaverenike, crtajući im metu na čelu.

Policija upada u domove ljudi tražeći „koordinatore“ te „kampanje“ u šta ubrajaju i studente i trudnice. I time je vlast pokrenula svojevrsni lov na veštice.

Mislim da je ovo opasno i da je potrebno da malo zastanemo i shvatimo šta se dešava, a dešava se upravo suprotno od onoga što nam se govori. Vučićeva partija je ta koja svojim ponašanjem stvara tenzije među sopstvenim stanovništvom, jer dovodi nove korporacije kojima dopušta sve što mogu da požele.

Ona istovremeno eskalira retoriku o „ekoterorizmu“ i pokazuje da je spremna da ostane slepa na ugrožavanje bezbednosti svojih građana zbog stranog interesa i sopstvene želje da služi tom stranom kapitalu, dok državne i paradržavne formacije mogu da upadaju u domove, da provociraju i hapse.

Zato joj i odgovara da razbije ovaj masovni pokret na razne grupe i pojedinačne građane jer joj nazvati celu naciju ekoterorističkom nije u interesu.

Targetiranjem ljudi kao ekoterorista, Vučićev režim zato počinje da govori jezikom kolonijalizma, koji je u skladu s njegovim ekonomskim politikama – i to je sve cena rudnika, kao i bilo koje investicije povezane s Vučićem.

U ovom kontekstu važno je razumeti jednu stvar: čak i da izmaltretiraju i pohapse tih šezdesetak građana koje vole da targetiraju, ponašanje stranih korporacija i domaćih vlasti stalno će izazivati nova i veća trvenja među građanima.

Ovo je jedini logičan razvoj situacije, pošto vlast mora da ispuni svoje ugovorne obaveze prema stranim korporacijama. Jer, Šolc je namignuo, a ugovori su potpisani. I zato, posle 1. septembra, zaista svako od nas može za državu postati „ekoterorista“.

Jer, uprkos teoriji zavere da iko od nas vodi „koordiniranu kampanju“ protiv Rio Tinta, u realnosti su naši pokreti prerasli kapacitete bilo kog aktera da ih koordinira. Pobuna je autentična i, paradoksalno, posledica Vučićevih ekonomskih politika. Sve veća pojava ekoloških pokreta tokom njegovog režima nije slučajnost. I on to zna.

Većina ovih pokreta su zapravo reakcija na dodvoravanje multinacionalnim korporacijama, koje izmeštaju proizvodnju u Vučićevu Srbiju uz njegov blagoslov.

Zato su se pokreti za zaštitu životne sredine pojavili u Boru, Smederevu, Gornjim Nedeljicama, u Novom Sadu i Šodrošu, jer prate kretanje korporacija. Ziđin: Bor. Hestil: Smederevo. CRBC: Šodroš i Dunavac.

Rio Tinto: Gornje Nedeljice, Rađevina, Dobrinja i čitava opština Loznica – da navedemo samo najvidljivije primere.

Režim se uprkos tome ponaša kao da je svako od označenih „lažnih ekologa“ i „ekoterorista“ hteo da se bavi ekologijom iz hobija. Ne nužno. Oni su bili gurnuti u ovo samim kretanjem stranih korporacija koje je režim doveo i zato su ekološki pokreti u Srbiji postali toliki da nijedan igrač ne može da ih kontroliše pojedinačno.

Dakle, svi ovi pokreti su najpre nastali kao reakcija na krupni kapital, iza čega se krije želja za bezbednošću ljudi i prirode.

Bezbednost koju sve više i više urušava Vučićeva država, a koja je politici dodvoravanja stranim korporacijama dodala i političku represiju nad domaćim građanima u svojoj sopstvenoj zemlji.

Zato je, nakon masovnog protesta 10. avgusta i potpisivanja novih ugovora sa evropskim i kineskim korporacijama, policija počela da upada u domove ljudima – pa čak i trudnicama – i da proglašava nasumične građane „ekoteroristima“.

Ovde treba da se zamislimo još dublje. Šta će biti kada stignu nove korporacije – Mercedes ili InoBat na primer – ili kada počne iskopavanje litijuma? Da li iko trezan stvarno misli da Vučićevi poltroni neće opet naći neke nove ljude koje bi optužili za „ekoterorizam“ i koji bi postali njihova nova žrtvena jagnjad?

Zamislimo da država sutra pohapsi sve građane koje je sajt „Kopaćemo.com“ stavio na „registar ekoterorista“ zaključno sa današnjim danom – a tu mogu slobodno da uključe i autora ovog teksta – da li je to garant da se za pet ili deset godina neće desiti neka nova hapšenja?

Da li to znači da u budućnosti neće izbiti neki novi protesti, koje možemo da zamislimo već sada, recimo, ispred fabrike baterija na litijum „InoBat“, usled izlivanja neke kiseline ili nekog drugog, inače uobičajenog problema? To se sve već dešavalo i u drugim zemljama.

I to je vrlo verovatno neminovnost sa kojom moramo računati jer je konstantan deo međunarodnih kretanja koja prevazilaze Srbiju i treba ih ozbiljno uzeti u obzir.

Razlog za ovo ne treba tražiti samo u Srbiji, već i u Kini i u Evropskoj Uniji – zapravo, u načinu na koji naša vlast sarađuje sa njihovim krupnim korporacijama. U ovim zemljama je 2020. godine pokrenuta zelena tranzicija, koja je ubrzo doživela (ne)očekivani obrt: došlo je do pojačanog izmeštanja proizvodnje van njihovih granica i teritorija.

Litijum je postao bitan element na koji se nemačka autoindustrija počela oslanjati zbog prelaska na električna vozila nakon niza skandala sa ispuštanjem štetnih emisija (tzv. „Dieselgate“) i pada profitabilnosti nakon krize 2008, od koje se nikada nisu u potpunosti oporavili. Rio Tinto im je postao bitan, što je posle Šolcove posete postalo očigledno.

Istovremeno, uz Vučićevu pomoć, iz Kine je autoindustrija i čelična industrija počela da dolazi u Srbiju – a dva primera toga su Linglong i Hesteel. Dobar deo ovih kompanija došao je mnogo ranije, ali je tek tokom zelene tranzicije počeo da dobija puni značaj za evropsko i kinesko tržište.

Naravno, reč je o mnogo većem broju kompanija od ovih pomenutih.

No, poenta je sledeća: stanovništvo je u različitim opštinama Srbije počelo da se suočava sa međunarodnim korporacijama na način koji je štetan i neodrživ – bez ikakve kontrole od strane države I to zbog načina na koji im Vučićeva vlast povlađuje u ovoj globalnoj zelenoj tranziciji.

One su mu takoreći došle na prag kuće, i ponekad, a pre svega poput geologa Rio Tinta, upadale u kuće i bušile dvorište, kako simbolički, tako i faktički.

Kod nas je Vučićevo popuštanje pred međunarodnim kapitalom već dovelo do problema: od uvoza radnika iz Vijetnama, koji se ne kontroliše, preko izdavanja građevinskih dozvola bez studija procene uticaja na životnu sredinu, do toga da te studije sprovode same korporacije poput Rio Tinta (a ne nezavisni stručnjaci) ili do započinjanja izgradnje fabrika čak i bez građevinskih dozvola.

Kada te korporacije nešto zagade, privredni sudovi, poput onog u Zaječaru, daju im niže kazne od zakonskih. Naša država je time otvorila svoje sopstveno stanovništvo procesima eksploatacije prirode i ljudi više nego ikada pre.

I onda se čudimo otkuda ekološki pokreti u Srbiji.

Ovo kažem jer doslovno sve rečeno ide protiv verzije priče koju priča Rio Tinto, gde misle da je u Srbiji u toku jedna „precizno isplanirana i koordinisana“ kampanja dezinformacija protiv njih, a vlasti i prodržavni mediji su se okomili na šezdesetak aktivista i građana u nadi da pronađu te „koordinatore“. No, ako je iko od tih šezdesetak aktivista „koordinator“, onda je to zato što je „koordinator“ svega zapravo cela nacija, pošto se u Srbiji većina nacije buni. I upravo zato nijednog pojedinačnog koordinatora nema, a to je ono što je ovde postalo očigledno – i na ovo bi trebalo da smo ponosni.

No, drveni advokati Rio Tinta, poput „Kopaćemo.com“ i Informera, ne smeju to da priznaju široj javnosti pa su onda uzeli nekolicinu svojih građana da ih optuže za nekakav „ekoterorizam“, kako bi prikrili onaj koji se dešava sa pretvaranjem Srbije u rudarsku koloniju na oči svih njenih građana.

I time prikrivaju da je cilj svega toga isključivo jedan – održavanje dalje vladavine Aleksandra Vučića i SNS-a na vlasti.
Ono što je ovde novo jeste što je sve to urađeno u ime evropske zelene tranzicije i to zaista preti da ugrozi ne samo Vučića, nego i zelenu tranziciju u Evropi, ukoliko se njeno ime počne asocirati sa SNS-ovim i Vučićevim metodama, koje su ipak nešto gore nego u drugim državama.

To ne kažem zato što mislim da je u „Evropi lepo“, već zato što Vučić razgolićuje ono što je već tendencija i u drugim državama širom Evrope i sveta (Evropska unija je pritom podržala i druge autoritarne i militarizovane režime, poput onog u Ruandi, sa kojom ima strateško partnerstvo o kopanju tantaluma, tungstena, zlata i drugih „konfliktnih minerala“, tako da Vučić, nažalost, ima i presedan pa se otuda vidi i dokle misli da može da ide).

I verovatno Vučić i na to računa, pa je zato pokušao po principu „ako prođe – prođe“. O ekološkom terorizmu se zapravo puno pisalo u proteklim godinama, i to upravo u bivšim kolonijalnim državama koje su postajale sve represivnije uprkos relativno mirnom delovanju aktivista.

Možda ovde važi jedna engleska izreka o tome kako je „lepota u oku posmatrača“ i da je optužba za terorizam pre zavisila od toga ko optužuje nego ko je optužen. Nedavno su u Engleskoj članovi pokreta „Just Stop Oil“ osuđeni na četiri do pet godina zatvora. Njihov zločin? Planiranje mirne protestne akcije preko Zoom poziva.

U Holandiji je nedavno predložen zakon koji će učiniti proteste ilegalnim ako nekoliko ljudi na njima prikrije lice, a u Italiji jedan sličan koji će kriminalizovati i same proteste. Slično se već desilo u Australiji. Štaviše, „Hjuman rajts voč“ izveštava da je u poslednjih nekoliko godina u nizu zemalja prostor za građanske proteste sve više sužen, a ekološki aktivisti sve više postaju predmet nasumičnih hapšenja i maltretiranja – uključujući i optužbe za terorizam.

U ovaj niz se, nažalost, svrstala i Vučićeva Srbija, opet na stranu nekadašnjih, a reklo bi se i budućih, kolonijalnih zemalja čije vlade rade u interesu istih korporacija kao i Vučić.

Internacionalizacija pitanja litijuma je zato ključna, kao što je povezivanje građana u Srbiji neophodno, jer može imati i širi društveni značaj ukoliko bude ugroženo i samo pravo na bilo kakvu vrstu građanskog otpora.

I zato posle prvog septembra nije više jasno dokle je Vučić spreman da ide ukoliko građani ne budu voljni da pronađu alternativu. Jer, što više strane korporacije budu dolazile u Srbiju, sve više će biti pobunjenih građana čiji su domovi i okolina ugroženi.

I oni će morati da se bore i izbore sa režimom koji targetira građane. Jer, režim koji targetira građane, sprečava borbu protiv kolonizacije.

Autor je naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka i spoljni saradnik Centra za kineske studije pri Univerzitetu u Oksfordu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.