Ko su izdajnici srpskog naroda?

Jedna od njih je da su izdajnici svi koji se bave ratnim zločinima, korupcijom, ljudskim pravima, vladavinom prava, oni koji zahtevaju odgovornu vlast ili su jednostavno novinari koji hoće da rade svoj posao.

Ne vrede pojašnjenja, objašnjenja, činjenice niti bilo kakav dijalog. S druge strane, takođe se podrazumeva da oni koji glasno viknu „Srbija“, dignu tri prsta i u jednoj rečenici makar dva puta ponove „srpski narod“ jesu nekakva nadljudska bića čije stavove, postupke i čast ne smemo dovoditi u pitanje.

Društvene mreže su učinile svoje. Tviter trpi sve i ne vredi da šaljete link sa rezultatima popisa u SFRJ osobi koja ponavlja da su „sa Kosova proterali milion Srba“.

Ipak, moj omiljeni dugogodišnji eksperiment je pokušaj pristojne komunikacije sa onima koji imaju stavove koji se podrazumevaju. Među njima je najzanimljivija podvrsta koja se obraća sa „znam ja te tvoje NVO i te novinare koji glumite da ste nezavisni. Dobijate pare da mrzite i pljujete srpski narod“.

Pošto moje pitanje gde je video (uglavnom su muškarci u pitanju) da „pljujem“ bilo koga ostaju bez odgovora, napominjem da volim sva ljudska bića na planeti i preuzimam inicijativu.

Osobu nevešto pitam da mi objasni šta tačno je srpski narod (ili nacija, svejedno), kako se postaje deo ili član ove grupe, šta je za to potrebno i ko o tome odlučuje.

Tada kreće deo koji je prilično tužan i koji pokazuje svu besmisao nacionalizma, populizma i sličnih ideja prema kojima neki vrede više od drugih.

„Srbi su svi koji imaju srpski pasoš“, kaže jedan.

Ne odgovara kada ga pitam da li su za njega Srbi onda i Albanci, Romi Bošnjaci i pripadnici svih ostalih nacionalnih manjina koji imaju pasoš Srbije.

Slična pitanje postavljam i onima koji tvrde da moraš biti rođen u Srbiji i uz to imati pasoš.

Ni njemu se ne sviđa ideja da „srpski narod“ budu i pripadnici manjinskih zajednica. Nekoliko njih pored pasoša i mesta rođenja dodaje i „ljubav prema Srbiji“.

Pitam ih ko tačno procenjuje tu ljubav, na osnovu kojih kriterijuma i kada je količina ljubavi dovoljna da bi nekom priznalo da voli Srbiju.

Nema odgovora.

Pored nacional-formalista koja fokusirana na pasoš i mesto rođenja, postoji i druga grupa.

Oni su više zainteresovani za jezik, veru, običaje, život u Srbiji itd.

„Srbin je svako ko živi u Srbiji, pravoslavne je veroispovesti, slavi slavu i govori srpski“ je rečenica tipičnog predstavnika ove grupe.

Pitam ga da li je neko iz Ugande ko dođe u Srbiju, nauči perfektan srpski jezik, krsti se i postane privržen pravoslavnoj veri, posle pet godina pripadnik srpskog naroda?

Štaviše, koji je trenutak kada bi on to mogao postati?

Pet, deset godina ili možda nikad?

I ova pitanja uglavnom ostaju bez odgovora. Na kraju, tu je i grupa idealista koja tvrdi da je Srbin svako ko kaže da to jeste i želi da bude.

Iznosim mu podatke o broju izbeglih iz Sirije i drugih zemalja koji godišnje zatraže azil u Srbiji, a koji im Srbija gotovo nikad ne odobrava.

Da li bi im odobrili azil?

Da li bi oni bili Srbi ako bi se izjasnili da se tako osećaju. Odgovori s druge strane na oba pitanja su uvek negativni.

Naravno, u praksi su stvari makar malo jasnije nego u „dijalogu“ na Tviteru.

Države uglavnom definišu koja zajednica (ili zajednice) su većinske. U Evropi, manjinske zajednice uglavnom dobijaju status nacionalne manjine i kolektivna prava koja su garantovana Okvirnom konvencijom Saveta Evrope.

Neke zemlje garantuju ova prava svakoj zajednici koja je dovoljno brojna ili organizovana, dok druge navode tačnu listu nacionalnih manjina na koje se ta prava odnose.

Postoje i oni koji izričito odbijaju ideju manjine (npr. Francuska) sa obrazloženjem da su svi građani isti (Francuzi) i da nema (nacionalne) većine niti manjine.

Kada se ova opcija saopšti u Tviter dijalogu, drugoj strani se ovaj model u prvom trenutku veoma svidi.

„I mi treba tako, a ne da neke manjine imaju više prava od Srba.“

Onda im objasnim da to znači potpunu jednakost svakog državljanina Francuske.

„Ne možeš mi reći da Arapi, Alžirci i tamo neki crnci imaju ista prava u Francuskoj i Švedskoj“ je tipičan odgovor.

Objašnjavam da se diskriminacija dešava svuda, ali da sudovi, vansudski mehanizmi i država na takve incidente reaguju drastično bolje nego na Balkanu.

U Švedskoj je skandal reći za nekog da nije Šveđanin zato što ima drugu boju kože, kose, etničku pripadnost ili naprosto nije rođen u Švedskoj.

Ćutanje druge strane se u ovom dijalogu uvek završi nervozom i čuvenom rečenicom: „Eto, znao sam ja da ste izdajnici. Dao ti Soroš pare da lobiraš za Albance.“ Činjenice i dijalog više ne žive u Srbiji.

Autor je direktor za Evropu Civil Rights Defenders