Ko su ljudi iz kafića u Njegoševoj ulici u Novom Sadu?

Njegoševa ulica nalazi se u samom centru Novog Sada i nadovezuje se na Trg slobode. Na njemu je u utorak održan veliki protestni skup nakon što je kolona od nekoliko desetina hiljada ljudi krenula sa Železničke stanice.

O uzrocima nesreće u kojoj je četrnaestoro osoba izgubilo život, a troje teško povređeno, kao i pokušajima vlasti da prebaci odgovornost na druge aktere, već je mnogo pisano proteklih dana. O ubačenim i organizovanim huliganima koji su zaštićeni maskama izazivali nerede po gradu, takođe se već dovoljno zna.

Uostalom, poslednjih godina je to matrica koju naprednjačka vlast koristi za diskreditovanje opravdanog bunta građana. Ovaj članak zato i nije o njima. On govori o nečemu drugom. O tome kakvi smo ljudi postali u decenijama tranzicionog perioda, kome se ne nazire kraj.

Naime, nakon što sam krenuo u pravcu kola posle bačenog suzavca, prolazeći Njegoševom ulicom, na samo pedesetak metara od trga na kome su još odzvanjali „topovski udari“ i čuo se zvuk razbijenog stakla, video sam nestvarnu scenu. Nekoliko lokala i klubova bilo je krcato ljudima koje nije interesovalo ono što se dešavalo na samo par desetina metara udaljenosti.

Ostao mi je gorak ukus u ustima, mnogo više zbog viđenog, nego zbog suzavca. Još jednom se potvrdilo da među nama živi veliki broj ljudi koje ne dotiče tuđa nesreća i tragedija. Srbija je puna ljudi poput onih iz Njegoševe ulice.

Pored kontrolisanih medija i službi bezbednosti, oni su glavni stub opstanka režima koji je ogrezao u kriminalu i korupciji. Njih ne interesuje politika, „jer svi su isti“. Možda ih nervira vlast, „ali ni opozicija nije ništa bolja“. Oni ne žele da gube dragoceno vreme na „proteste koji ničemu ne vode“. NJima je dobro, ili im bar nije mnogo loše.

Oni žive u balonu koji su stvorili oko sebe. A u njemu nema mesta za nepotrebne emocije poput empatije i saosećanja. Uostalom, nisu njihovi najbliži stradali u nesreći na Železnickoj stanici u Novom Sadu, niti u padu vojnog helikoptera. Nije njima, pod okriljem noći, porušena imovina u Hercegovačkoj ulici. Ne žive oni u dolini Jadra da bi im smetao planirani rudnik litijuma. I nisu njihova deca streljana u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju. Bar ne još uvek.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i otac preživelog Ribnikarca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.