Ko su „svi odgovorni“

Gordana Logar Početak avgusta svake godine na memorijalnim skupovima, posebno na crkvenim parastosima gde se mogu videti gotovo svi u javnosti neizbežni velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, čuje se neka vrsta refrena koja na srpskoj strani prati preživele nesrećnike iz „Oluje“. Ovog puta, kao i u više navrata ranije, predsednik Boris Tadić je ponovio da svi odgovorni koji su počinili zločine moraju odgovarati pred licem pravde.
Istovremeno, spletom raznih događaja, i ove godine se moglo videti da, iako je sećanje bilo na Oluju podignutu u Hrvatskoj, u trouglu Srbija – Hrvatska – Bosna i Hercegovina nema kraja prebrojavanju žrtava, bilo da su pokojnici, nestali, izbegli, preživeli, jednom rečju na razne načine unesrećeni. Reklo bi se, po raznim ratnim iskustvima, uključujući čak i bombardovanje Srbije 1999, posledice su, ma koliko bile tragične, zapravo sasvim uobičajene. Ipak, da li i su uvek takve i, što je još značajnije, dokle će tako masovno, a ne samo pojedinačno i u porodicama, biti očigledne, obeležavane kao datumi poraza, ili čak pobede. Dokle će se prognani i prognanici nadigravati ko je više kriv, ko je kome šta uzeo, koliko je stanovništva zamenjeno pa sad spadaju u bolju varijantu „raseljenih“, jer srećno žive u novim sredinama. Kao primer za to su sremska mesta Platičevo i Kukujevci nadomak Šida, gde su 400 godina živeli samo Hrvati, a sada je sve srpsko, uključujući i nekada katoličku crkvu. Mada se u sve to posebno moraju uračunati oni koji se „nisu snašli“ i još žive po prihvatilištima i hrane se u sve manjem broju narodnih kuhinja, čineći veliku glavobolju državnim institucijama koje se brinu za izbeglice jer nisu došli ovamo ili tamo s velikim novcem, nisu imali političkih zaštitnika u pojedinim strankama s obe ili sve tri strane ratišta. Mada, ponekad, o „nesrećnim datumima“ pokazivanje njihove bede ne mora ni da bude lišeno koristi za one na vlasti: živi su dokaz kako su surovi bili oni drugi na suprotnoj liniji sukoba. U teškim vremenima, ali i u određenim političkim ideologijama, trendovima, namerama i režimskim ciljevima, zloupotreba nesrećnika sopstvenog naroda nije neuobičajena u svetu: od negovanja prihvatilišta bez vode i struje da bi se videla surovost protivnika, do smanjenja svih demokratskih prava da bi se suzbijao terorizam. Diktatori, autoritarci, uvek na strani svoje nacije s izrazitom „patriotskom notom“, znaju kako beda i nesreće mogu da budu korisne.
U tri „ratne zone“ se valjda napokon mora uračunati i područje Srbije i ne ostajati i posle oktobarskih događaja veran nekoj vrsti zvaničnog stava da Srbija nije bila u ratu, osim naravno bombardovanja koje je bilo neprijateljski napad, a odgovor i pobeda odbrana svoje zemlje. Na svoj način o ratnim posledicama svakako baš ovih dana svedoči i tužba jednog od udruženja izbeglica koji istovremeno za svoju nesrećnu sudbinu tuže ne samo državu Hrvatsku, već i Srbiju. Nije da se i dosad nije znalo ono što su oni obelodanili kao nešto što je prethodilo strašnoj hrvatskoj Oluji u samoproklamovanoj Krajini i što je praktično, prema svemu sudeći, od tadašnjih vlasti u Srbiji takođe omogućilo hrvatsku pobedu (!) nad, od stanovništva, već napuštenom srpskom teritorijom. Računa se da je ovamo odjednom stiglo 250 hiljada Srba na traktorima, ali nisu svi našli utočište u matici pa su se raseljavali gde su mogli, naročito su u svet odlazili oni koji su imali mogućnosti da se ne nasele udobno na Kosovu gde ih je zvanični Beograd ne prihvatajući slao.
S nesrećnim 4. avgustom za Srbe i srećnim 5. avgustom za Hrvate ove godine se poklopila i vest iz Sarajeva. Novi predstavnik međunarodne zajednice u BIH Miroslav Lajčak saopštio je da će postupiti po listi čak 17 hiljada osumnjičenih za vezu sa zločinima u Srebrenici. Listu su pre dve godine sastavili u Vladi Republike Srpske.