Ko to beše Žika Pavlović?

U jednom trenutku novinar ga je pitao da li je pomišljao na američki san, na Holivud, saradnju sa čuvenim producentima, rediteljima i glumcima dok je postojala Jugoslavija. Šerbedžija je odgovorio: „Ne, nikada. Znate ja sam igrao glavne uloge u filmovima Žike Pavlovića i to mi je dovoljno. Šta će mi više.“ Pričao je o čuvenom reditelju Stenliju Kjubriku, za koga je rekao da je perfekcionist i da ga je mnogo podsećao na Žiku Pavlovića. Svojevremeno je Ljubiša Ristić na jednoj tribini rekao da je otišao kod poznatog i svetski priznatog mađarskog reditelja Mikloša Janča da ga pita o nekim tajnama njegove režije, a Jančo mu je odgovorio: „Ja sam režiju učio od vašeg reditelja Žike Pavlovića.“

Žika Pavlović je umro pre 15 godina. Iza njega je ostao impresivan filmski opus, izuzetno književno delo (pripovetke, novele, romani, eseji, biografije, memoari, dnevnici, intervjui, rasprave o filmu i mnogi drugi tekstovi). Dobio je mnogo najviših filmskih nagrada u zemlji i svetu uključujući Zlatnog medveda na Berlinskog festivalu. Takođe je laureat brojnih nagrada za književno delo, između ostalih dobio je i dva puta Ninovu nagradu za roman godine (što je uspelo samo još jednom piscu).

Od 1963. do 1989. represivni organi tadašnjeg komunističkog režima 14 puta cenzurisali su i na drugi način intervenisali, zabranjujući Pavlovićeve knjige, filmove i samog autora kao ličnost. Tako je njegov film sudski zabranjen (u Jugoslaviji je samo još jedan film sudski zabranjen), sud mu je zabranio knjigu dnevničkih zapisa o 1968. Izbačen je i sa Akademije za film, gde je bio profesor, filmovi su mu bunkerisani, zabranjeni za prikazivanje, mnoge delove knjiga izdavači su cenzurisali i kao nepodobne izbacivali, uskraćivali mu već odobrene projekte. Na kraju nije mogao da snima u Beogradu, pa je radio u Sloveniji. Međutim, bez obzira na zaista brutalan obračun sa njim i njegovim delom Žika Pavlović baš taj period u kome je bio na žestokom udaru režima (1963-1989) u intervju Ninu u januaru 1993. opisuje kao „Periklovo doba“ kulture i umetnosti.

„Izazvaću gnev javnosti time što ću da kažem istinu. Uprkos svim cenzorskim i ideološkim reakcijama, netrpeljivosti i suludostima totalitarizma, to je u našoj kulturu Periklovo doba, to je najveći kulturni procvat u istoriji ove nacije… Najveći procvat naše poezije bio je u to doba, modernog slikarstva, filma, a dogodila se i prava eksplozija proze, kao nikada do tada. Slično je i sa muzikom: imali smo najveće dometu u muzici koju su recimo stvorili Ljubica Marić, Dušan Radić i još neki autori. U arhitekturi nije takav slučaj, jer je ona bila pod dominacijom ideološkog interesa. A šta se desilo sa pozorištem? Čudo. Eto to se sve dogodilo u tom razdoblju, ma šta mislili i kako to vreme tumačili, kada su u pitanju kultura i umetnost, to su neosporive činjenice.“

Tu Pavlovićevu ocenu kasnije su potvrdili i podržali najistaknutiji intelektualci i stvaraoci toga doba, pa i Rade Šerbedžija u pomenutom intervjuu. Pavlovićeva metafora „Periklovo doba“ za stvaralaštvo i intelektualnu klimu u Jugoslaviji u periodu 1963-1989. prihvaćena je konsenzusom i postala je opšte mesto prilikom razmatranja kulturne i intelektualne istorije Jugoslavije.

Žika Pavlović je bio autentična ličnost, slobodan čovek raskošnog talenta i ogromnog znanja. Današnje vreme, nažalost, nema nikakve veze sa metaforom „Periklovo doba“ u kulturi. Kada bi danas među srpskom populacijom između 20 i 40 godina starosti sproveli anketu sa pitanjem: „Ko je bio Žika Pavlović?“, sigurno više do 90 posto ne bi znalo, a sigurno niko ništa njegovo nije čitao ili gledao. To je zaista porazno za kulturu kojoj je Žika Pavlović pripadao i bio jedan od korifeja.

Autor je advokat iz Beograda