foto FoNet/TV FoNetKažu da voda pamti. Japanski naučnik Masaru Emoto čitave dve decenije istraživao je vodu, tvrdeći da ona reaguje na spoljne nadražaje. Upija muziku, osećanja, čak i čovekove misli, pri čemu ne menja hemijski sastav, ali menja strukturu molekula.
Pošto sedamdeset posto čovekovog organizma čini voda, koja, dakle, pamti sve što si mislio, osećao, govorio – šta se dešava kad odjednom promeniš svoj identitet?
Kad odbaciš jednu ličnost kao staru košulju i navučeš drugu.
Verovatno se dogodi nekakva pobuna u organizmu.
Moguće je da takav um, makar i obdaren prirodnom inteligencijom, počne da proizvodi čudne misli i čudne reči kojima je teško ili nemogući pronaći smisao.
Ne znam kako drugačije objasniti izjavu ministarke za brigu o porodici i demografiju, Milice Đurđević Stamenkovski, da su priče o akušerskom nasilju i lošim uslovima u porodilištima zapravo „deo globalne agende protiv rađanja u Srbiji“.
„Dvadeset godina se ovde vodi kampanja protiv rađanja dece u Srbiji“, rekla je ministarka za TV Prva. „I zato se potencira i akušersko nasilje, i loše stanje u porodilištima, i loša hrana i zato se na tome uporno insistira“.
Imamo izgleda posla s mrziteljima beba, koji preko „tajkunskih“ medija šire horor priče o porodilištima, a s krajnjim ciljem da se mlade žene u Srbiji toliko zastraše da izgube želju za potomstvom, i da konačno deca prestanu da se rađaju, da stane život i nestane Srbija kao država.
Da vidimo kako bi to moglo da izgleda u stvarnom životu.
Da zamislimo mladi par, Ljubicu i Ljubivoja.
Stvorio je ovaj simpatični par skromne, ali fine uslove za život, došli nekako i do svog krovčića nad glavom, oboje imaju posao, i šta drugo sada da rade nego da prave bebu?
– Šta misliš, ljubavi, pita Ljubivoje, da li nam je možda vreme za potomstvo? Eto, hvala Bogu, skućili smo se, plate nisu bog zna šta, ali kad ima za dvoje, biće i za troje, znaš kako se kaže.
– Ljubivoje, šta pričaš, molim te, kakva beba, jesi li ti normalan?
– Ali, Ljubice, ja sam mislio da i ti želiš bebu. Dok smo se zabavljali, sećaš se kako smo maštali, te zvaće se ovako ako bude devojčica, ovako ako bude dečak, imaće ovakve oči, ovakvu kosu…
– Da, ali to dete treba roditi, Ljubivoje!
– Pa, dobro, ne mogu ja da ga rodim.
– Jel’ ti slušaš vesti, čoveče, vidiš li ti kakvi su uslovi u porodilištima, jel’ ti znaš da ginekolozi tuku porodilje, da je hrana užasna!?
– Ali, donosiću ti hranu. Šta god poželiš doneće tebi tvoj Ljubivoje, a ako neki ginekolog digne ruku na tebe, taj je na*ebao, to ti tvoj Ljubivoje obećava. Ja ću njemu odmah da zapretim. Čim ga vidim, reći ću mu, doktore, da ti nije palo na pamet da mi tučeš ženu. Imaćeš sa mnom posla.
– Ne bi me čudilo da mu kažeš i da si nekada trenirao boks.
– I to ću, naravno, da mu kažem.
– Ali, jel’ ti znaš da u porodilištima ne radi klima na 40 stepeni, jesi li čuo da je ona ministarka tamo nosila ventilatore, ej, Ljubivoje, osvesti se, 21. vek, a porodilje i bebe rashlađuju ventilatorima.
– Dobro, Ljubice, evo, tempiraćemo da ne bude letnja beba, nego zimska.
– Ali tada nema grejanja, ljubavi. Ništa od bebe, zaboravi. Dok u porodilištima ne budu normalni uslovi, ja ne rađam.
I, eto nama bele kuge. Sad bar znamo ko je kriv. A kada znamo uzrok, možemo da preduzimamo konkretne mere.
Idući dalje istom mišlju bivše „lažljivice“, sada ministarke koja brine o našim porodicama, koja sada ima važnija posla od laži, doći ćemo do sledećih zaključaka.
Koliko god da država ulaže u poboljšanje uslova u porodilištima i uopšte uslova života u Srbiji, uvek će biti neprijatnih i nemilih događaja.
Ukidanje loših događaja je nemoguće, a i dosta košta, ali zato je moguće ukidanje, odnosno, zabrana loših vesti.
Treba da ostanu samo lepe vesti. O stadionima, auto-putevima, o delfinarijumu, letećim automobilima.
Nema te mlade žene u Srbiji koja neće poželeti da što pre rodi dete kako bi ga provozala novim auto-putem, odvela na utakmicu ili do delfinarijuma.
Nema te mlade žene koja neće poželeti da što pre rodi dete, da to dete poraste, zaposli se u rudniku litijuma i obogati se.
Dakle, žene ponovo rađaju, natalitet vrtoglavo raste, ruku pod ruku sa dži-di-pijem.
Ni mladi iz zemlje više ne odlaze tamo gde su porodične vrednosti odavno ukinute.
Jer oni tamo i odlaze zato što beže od loših vesti, a ne od loših uslova života.
Sada ostaju ovde, ne zanima ih više „tuđe sunce“. Nastupa blagostanje. Raj. Konačno, nebeska Srbija.
I taman kad smo došli do kraja ove ministarkine misli, eto nove.
Treba krenuti i sa restrikcijama električne energije.
Sistem je preopterećen, naročito otkako su stigle one nove skupe klime u „Narodni front“.
Restrikcijima štedimo struju, a i dobijamo mrak, s mrakom i sveće i romantiku, što će takođe pozitivno uticati na natalitet.
Autorka je književnica i slobodna novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
