Ko to tamo vozi kao penzioner

Ulazim na prednja vrata i prvo što primećujem je da Miško ima skoro 80 godina. Mala penzija, možda neki krediti, njegovi ili porodični, možda i dosada usled viška slobodnog (penzionerskog) vremena – ko će ga znati šta ga je nateralo da se u tako poznim godinama prihvati punog radnog vremena, i to odgovornosti da bezbedno prevozi na stotine putnika po smeni.

Vozi polako, sporije od uobičajenog, ali vidi se da ga volan sluša, da u rukama ima kilometre i kilometre pređenog puta sa kojekakvim garaganima.

Odmah kod stajanja na sledeću stanicu shvatam šta je bio problem na prethodnoj i kako nastaje zadrška od momenta kada zaustavi autobus do trenutka otvaranja vrata.

Čim je zaustavio vozilo skida naočare za daljinu, odnosno podiže ih na vrh glave, a sa instrument table uzima one za blizinu. Tek kada je druge stavio na nos, počinje da pogledom traži dugme za otvaranje vrata i pritiska ga.

Potom naočare za blizinu pomera na rub nosa, da bi preko njih čkiljio u retrovizor da li su svi putnici bezbedno izašli i ušli. Napreže se, ne vidi dobro, odlučuje da ih skine i spusti sa vrha glave ponovo one za daljinu. Sada već vidi kako treba i shvata da može da krene dalje.

Iskustvo ga je naučilo da mu prst ostane spreman na dugmetu za zatvaranje vrata, da ne mora opet da ga traži sa drugim naočarima.

Kreće dalje i tako ceo dan, „šalta“ naočare kao što „šalta“ brzine. Da smo u „Ko to tamo peva“ Pavle Vuisić ne bi morao da mu stavlja povez na oči, dovoljno bi bilo da mu skloni jedne od naočara.

Prvo što mi je zapalo za oko kada je u petak autobus na liniji 45 u udesu u Zemunu povredio četvoro dece i dvoje odraslih je to da je vozač penzioner (72), iako se još uvek ne zna uzrok nesreće i vrlo je moguće da je u pitanju neispravno vozilo.

Odmah sam se setio Miška koga srećem u mom naselju. Šteta je što se Goran Vesić i drugi gradski oci ne voze gradskim prevozom, shvatili bi da uzalud kupuju nove kineske Higer autobuse koje uskoro neće imati ko da vozi.

Oni u punoj radnoj snazi otišli su u neki bolji i lepši (zapadni) svet, a nama jedino ostaje da se nadamo da će Miška, koji nam je ostao, poslužiti mirne ruke čak i ako na poslu doživi stotu.