Ko ubija decu?

Braneći se od nepodnošljive teskobe, reagovali su besom, tražeći krivca među institucijama sa kojima je nesrećna majka devojčice bila u kontaktu, očekujući pomoć.

Krivac se neće pronaći, ostaće gorak ukus bespomoćnosti i još jedno uverenje da „državne institucije ne rade svoj posao“. Tragedija će ostati u sećanjima dok je ne preklopi neka nova, i tako u krug. Ko je kriv za decu iz Pećinaca, koja ne mogu da idu u vrtić? Prošlo je mesec dana otkako je javnost saznala za ovaj teroristički čin nad decom i ništa se nije dogodio.

Deci je onemogućen pravilan sociopsihološki razvoj, jer im je u tom uzrastu neophodno druženje sa vršnjacima. U predškolskom periodu postavljaju se temeljne vrednosti ličnosti, koje se u narednim periodima samo nadograđuju.

Za skladan razvoj ovog najvažnijeg perioda odrastanja potrebna je komunikacija sa vršnjacima, jer se u grupi razvijaju individualne osobine, kao i emotivni potencijali.

Ako u ovom delikatnom periodu dođe do traumatičnih iskustava, i frustracija bilo koje geneze, sledeći razvojni periodi neće moći da se odvija nesmetano, jer neće biti postavljan na čvrste osnove.

Sve ove činjenice poznate su vaspitačicama u vrtiću u Pećincima, jer, pretpostavljam, da su završile neku od visokih vaspitačkih škola, u kojima su učile psihologiju i pedagogiju.

Učile su i da je empatija, osećanje i razumevanje dečjih potreba, neophodni preduslov da bi mogle da se bave ovom profesijom. Sve to što su znale, i eventualno saosećale sa decom kojoj su zatvorena vrata vrtića, nije ih motivisalo da se protiv tolike nepravde pobune.

Nije ih pokrenula ni ljudska čast i osećanje za pravdu, kao što ove osobine nisu pokrenule ni roditelje dece koja su nastavila da nesmetano dolaze u vrtić. Jer da su ih imali, mogli su da zapitaju direktorku, zašto drugari njihove dece više nisu sa njima, i da zaprete da će i oni prestati da dovode svoju decu, ako se pitanje izbačenih mališana ne reši. Mogli su i meštani sela, prijatelji, rođaci i komšije da se okupe ispred objekta i traže pravdu za decu.

Verovatno, da svi oni misle o sebi da su časni, pravdoljubivi i saosećajni, ali ne mogu da reaguju jer se plaše za svoja ili radna mesta svojih najbližih. Anticipiraju i niz problema vezanih za uzurpacije i uništenje imovine.

Strah im je usadio gospodar i većinski vlasnik sela, koga je većina njih izglasala da bude to što jeste. Svaka ličnost autoritarne svesti, pa verovatno i gospodar Pećinaca, kada se nađe u prilici da bude nadređen drugima, počinje da ispoljava sve socijalne devijantnosti svoje psihički neusklađene ličnosti. On je bahat, arogantan, agresivan, nemilosrdan i bezosećajan.

Sklon prevarama, lažima, manipulacijama i pohlepi. Takva hulja ima svog gospodara, sličnih osobina, prema kome oseća poštovanje i pokazuje bez rezervnu poslušnost. Između njih dvojice ne postoji niko ko može da promeni postojeći poredak događanja. Zahtev inspektora, koji je naložio da se deca vrate u vrtić, nije uvažen. Sledeći pravni put vodi do nekog suda.

Dok sud donese presudu, deca će već uveliko da pođu u školu, noseći u svojim malim dušama traume, koje u nekom životnom trenutku, mogu da ih ometu ili uspore razvoj njihovih prirodnih potencijala. Za taj zločin niko neće odgovarati i niko se neće osećati krivim.

A bez odgovornosti i spremnosti da se reaguje u odbranu nevinih i bespomoćnih, nismo ljudi, već bića za kratkoročnu upotrebu i zloupotrebu.

Autorka je neuropsihijatarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.