foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Da bismo bilo šta naučili, potrebno je potrošiti značajan period vremena na sticanju znanja i veština koje nas u kasnijem životnom dobu profesionalno određuju.
Kao deca, usmeravani smo normativima i potrebama sistema zacrtanim u planovima i programima sa čijim se sadržajem većina nikada ne upozna.
Oni malobrojni koji dođu do spoznaje kvaliteta programskih sadržaja, najčešće ostaju zatečeni tromim i uglavnom neuspešnim pokušajima dopune, unapređivanja i pre svega, osavremenjavanja sadržaja koje čine suštinu obrazovnog sistema kako u svetu, tako i u Srbiji.
Teško je poverovati da u čitavom obrazovnom sistemu jedne države ne postoje ljudi koji su u stanju da izvrše brzu i kvalitetnu reformu zastarelog i, od ogromne većine javnosti, kritikovanog obrazovnog sistema koji ne samo što ne daje željene rezultate već direktno utiče na otupljivanje i pogrešno usmeravanje novih generacija koje se sve češće reflektuje kroz vršnjačko nasilje, nizak nivo znanja, urušavanje profesionalnog dostojanstva prosvetnih radnika, pogrešnog stava o nesvrsishodnosti obrazovanja, kao tek par primera u mnoštvu koje bi mogli da nabrojimo.
Šta nas to sprečava da resetujemo obrazovni sistem u Srbiji i dovedemo ga na nivo koji će podjednako pratiti potrebe države i pojedinca? Koji faktori sprečavaju napredak strateški važne karike u funkcionisanju i opstanku nacije?
Ako na tren pogledamo u prošlost i vratimo se nekih tridesetak godina unazad sagledavajući period nakon raspada SFRJ pa do danas, u obrazovnom sistemu Srbije se ni u jednom trenutku nije desila istinska reforma obrazovanja.
U tom periodu su, naizgled, promenjene tri ideološki različite vlasti, bezbroj ministara obrazovanja, na hiljade izjava i obećanja uz enormnu količinu protraćene energije na politikanstvo, korupciju, spletkarenje, neprofesionalnost, i da ne izostavimo, neverovatanu spremnost samih prosvetnih radnika na predaju tragičnoj realnosti.
Ono što je posebno poražavajuće, najveća podrška traljavom sistemu neprekidno stiže iz redova prosvetnih radnika i njihovih predstavnika kroz davno ispolitizirano sindikalno delovanje čiji lideri, zadovoljni svojim privilegijama, nemaju ni najmanju želju za promenama. Svima je sve jasno, a skoro svi ćute, ne bi li sačuvali i ono malo crkavice i dočekali penziju koja će ih dotući u trenutcima kada shvate da je vreme u kome su mogli doprineti promenama odavno prošlo.
No, moramo se upitati nije li to licemerje i samobriga prosvetnog pojedinca potaknuta nekim drugim razlozima?
Setimo se pokušaja potonjeg ministra obrazovanja Gaše Kneževića, čiji su predlozi reforme dočekani na nož i sasečeni u korenu lobiranjem beogradskih škola, a da u toj akciji niko ništa nije pitao ostatak Srbije, kao da su škole u Beogradu jedini faktor bitisanja srpskog obrazovanja na izdisaju.
Ili pak pokušaj vraćanja na staro, kada je u pitanju drugi strani jezik, koji su ponovo ugušili lobiji beogradskih „elitnih“ škola, a da na mišljenje ostatka zemlje niko nije obratio pažnju. Upravo ovih dana, na tragičan način proživljavamo nepostojeći i medijski isforsiran „elitizam“ pojedinih škola nespremni da pogledamo u dotrajalu školsku infrastrukturu, politički postavljene rukovodioce i partijsko zapošljavanje kadra sa sumnjivim fakultetskim diplomama.
Dobijanje mastera i doktorata se meri vremenskim periodom za koji možete sakupiti novac da bi i papirološki potvrdili nepošteno stečeni nivo obrazovanja. I opet, svi ćute…?
Niko se ne osvrće na poplavu privatnih obrazovnih ustanova iz koje i stiže najveći broj kadra sumnjivog obrazovanja. Niko ne reaguje na kvalitet i cene knjiga i opreme, a mnoge škole su negodovale na nameru Aleksa Kavčića da deci Srbije omogući pristup besplatnim udžbenicima.
Najveću krivicu za urušavanje ove humane ideje dele mediji, ministarstvo obrazovanja i deo rukovodećeg i nastavnog kadra. Upita li se iko, da li je normalno da nam udžbenike za osnovne i srednje škole sastavljaju ljudi koji nemaju radno iskustvo na tim nivoima obrazovanja i nisu svesni stvarnih potreba velikog dela učenika.
Vremena se menjaju, a nastavni sadržaj ostaje nepromenjen i za nove generacije učenika dosadan i neprilagođen stvarnosti.
Tužna je činjenica da naše udžbenike izdaju strani izdavači i to upravo iz onih zemalja sa kojima, po trenutnim ispitivanjima javnosti, većina stanovništva Srbije ne želi da uđe u Uniju.
Takve stvari se ne dešavaju slučajno i neko zasigurno nosi odgovornost što smo deo našeg obrazovnog sistema predali „neželjenim“ strancima.
I na kraju, skloni smo da krivimo sadašnju vlast da je jedini krivac za svu nesreću koja nas okružuje, nadmeno zaboravljajući sopstvenu odgovornost.
Nije nauštrb podsetiti da večiti koalicioni partner svih vlasti urušava srpsko obrazovanje više od tri decnije. Socijalistička partija Srbije je najčešći „vlasnik“ ministarske fotelje vezane za obrazovanje sa svojih desetak posto glasova na izborima.
Ako se na to pridoda i koji procenat Saveza vojvođanskih Mađara koji drže sekretarijat za obrazovanje u Novom Sadu, dolazimo do cifre gde velika većina stanovnika Srbije nema nikakav uticaj na dešavanja u obrazovnom sistemu sopstvene države. Ako ni to nismo u stanju da razumemo, onda je Ivica Dačić možda i u pravu što je ponovo na čelo ministarstva postavio psihoterapeutkinju.
Autor teksta je vanstranačka ličnost, zaposlen u prosveti sa radnim iskustvom u osnovnim, srednjim i visokoškolskim ustanovama u zemlji i inostranstvu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
