Ko zateže „omču“ Srbiji?

Preoblikovanje percepcije postalo je deo svakodnevice na ovim prostorima i drugo je ime za propagandu.

Kreatori društvene „stvarnosti“, selektivnim predstavljanjem vesti, potiskivanjem njihove suštine, senzacionalističkim izjavama o delovanju stranih obaveštajnih, ali i domaćih (para)službi bezbednosti, „špijunskim misterijama“ i primenom obmanjujuće taktike, utiču na mišljenje i stavove građana, odvraćajući im pažnju sa drugih, ne manje važnih nevolja. Pritom, ne saopštavaju se bliži podaci o akterima destruktivnog delovanja i efektima njihovog angažovanja. Nastaje muk, čime se stvara osnov za fabrikovanje teorija zavera.

Proteklih dana, pozivajući se na informacije iz bezbednosnih struktura, pojedini mediji su objavili da je Zapad (vodeće države NATO), u saradnji sa pojedinim opozicionim liderima u Srbiji, saradnicima stranih službi i tajkunima, ali i osloncem na vlade država u okruženju, pokrenuo finalnu fazu tajne operacije „Omča“, koja za cilj ima politički i ekonomski slom naše zemlje, ostvarenje kosovske nezavisnosti i nasilno rušenje predsednika Aleksandra Vučića. Prema raspoloživim „saznanjima“, plan operacije obuhvata brojne aktivnosti – od personalne kompromitacije predsednika, članova njegove porodice i najbližih saradnika, preko montiranih političkih ubistava, vrbovanja uticajnih generala u vojsci i policiji, izazivanja sukoba učesnika protesta sa organima bezbednosti… sve do scenarija egzodusa građana srpske nacionalnosti sa prostora Kosova. Da se u narednih nekoliko meseci mogu očekivati pritisci (spolja i iznutra) naveo je i predsednik države u više navrata, pa i prilikom obraćanja javnosti povodom ostavke Ramuša Haradinaja.

Motiv najava tenzija i „užasno teškog perioda“ je jasan. Očigledno je da se, izjavama o delovanju stranih obaveštajnih službi, zaverama protiv pojedinih organa vlasti Srbije i pokušajima destabilizacije zemlje u odgovarajućim vremenskim razdobljima – javnost dovodi u stanje zablude, iščekivanja i neizvesnosti.

Generiše se permanentan strah. Teško je prisetiti se koliko je, u poslednjih pet-šest godina, bilo „kriznih“ situacija i medijskih manipulacija u kojima se na meti našao i najviši državni zvaničnik. Od prisluškivanja, preko afere „Jajinci“, naletanja automobila na vozilo u kome se nalazio predsednik Srbije, do „pokušaja“ upada pristalica opozicije u zgradu Predsedništva. Zajedničko za sva „dešavanja“ je da su, nakon medijske obrade, ostala bez očekivanog epiloga, odnosno nisu do kraja razjašnjena. Kao rezultat nemuštih saopštenja, imamo nedoumice o tome ko i kako vodi specijalni rat protiv Srbije i Vučića, te kakva je uloga naših bezbednosnih struktura u stvaranju i otklanjanju bezbednosnih rizika.

Nije sporno da je Balkan bio i ostao zona interesovanja i sukoba svetskih moćnika i da u regionu ima pojavnih oblika i metoda specijalnog rata. Shodno tome, delovanje stranih obaveštajnih službi na teritoriji Srbije nije novost. NJihov posao je, upravo, da prikupljaju podatke u zemlji opservacije i da za to stvaraju i razvijaju odgovarajuću agenturnu mrežu i mrežu saradnika, a posao naših organa, posebno kontraobaveštajnih, jeste da otkrivaju i sprečavaju takva delovanja.

I to se radi „ispod radara“ javnosti. Međutim, simptomatično je „curenje“ podataka i nastojanje aktuelne vlasti da te aktivnosti obelodani i da ih koristi u dnevnopolitičke svrhe, kako bi se stekao utisak da je naša zemlja u centru svetskih zbivanja i interesovanja velikih službi – američke CIA, engleske MI6, nemačke BND, ruske FSB…, što ne odgovara istini. Sa obaveštajnog aspekta, interesantni smo, prvenstveno, regionalnim službama. Naravno, mnogima je jasno da se ispoljeni problemi u društvu i državi, obilato, koriste za unutrašnje političke potrebe – tačnije, za skrivanje istine, podizanje rejtinga i ostanak na vlasti. A to zahteva manipulaciju stvaranjem kriza i osećaja ugroženosti, kako bi se uzročnici problema predstavili kao oni koji ga rešavaju.

Bojazan od gubitka vlasti je permanentna i otud tako česte priče o tajnim operacijama. Međutim, u uslovima kada se svaki protest protiv lokalne ili republičke vlasti proglašava za zaveru, a politički oponent za neprijatelja, većina građana Srbije pita se i za sopstvenu bezbednost. Interesuje ih ko njih ugrožava, ko njima zateže „omču“, pogotovo nakon nedavne „procene“ ministra odbrane Vulina, jednog od majstora bizarne politike, da najveća pretnja Srbiji dolazi iznutra, od opozicije. I drugi zvaničnici, uključujući i predsednika države, prilikom javnog obraćanja, neargumentovano ukazuju na „agenturne mreže“ i prikrivenu spregu pojedinca iz redova opozicionih političkih partija, nezavisnih medija, građanskog društva, sindikata… sa spoljnim faktorom, tvrdeći da ugrožavaju nacionalnu bezbednost. Svakodnevnim narušavanjem zaštite tajnih i podataka o ličnosti, zloupotrebom službenih evidencija i napadima na lični integritet – „neutrališu“ se oni koje misle drugačije ili se otvoreno suprotstavljaju nametnutom sistemu vrednosti.

I procena BIA da posebno destruktivnu ulogu imaju određene negativne objave na društvenim mrežama nije za potcenjivanje, jer građani jedino na njima mogu da iznose svoje stavove i mišljenja, s obzirom da su mediji, sem retkih izuzetaka, stavljeni pod kontrolu. Ovo može biti zabrinjavajući nagoveštaj pokušaja da se sve društvene sfere stave pod nadzor. Umirujuće izjave zvaničnika ne prate konkretni potezi kojima bi se kreirao povoljniji bezbednosni ambijent. Naprotiv.

To stalno traženje neprijatelja i „povezivanje“ opozicije sa njim, relativizacija nasilja prema političkim protivnicima i priča o ugroženosti državnih institucija i nacionalnih interesa, razotkrivaju tehnologiju vladanja postojeće vlasti, kojoj nije prioritet stvaranje uslova za što bolji i bezbedniji život građana. Bez dileme, olako plasiranje neistina i poluistina, zarad manipulacija i tenzija, ne sme da postane manir ophođenja političara na vlasti.

* Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike