Ko želi reforme u Srbiji

Tačnije, kako može sam? „Vlast je preuzela monopol na reforme“, zamera Žarković, „ne mogu se čuti različiti argumenti u javnom govoru, osim ulizičkog terciranja Vučiću.“

Odlična je to i važna tema. Zato bi bilo korisno dati odgovor na pitanje: ko je zabranio strankama da izađu sa svojim predlozima, primedbama i time doprinesu reformisanju? Ko je naterao opoziciju da se bavi isključivo sobom? Ko im brani da daju ideje, predloge, da sugerišu, poboljšavaju, unapređuju…? Ko je taj majčin sin?

Ko tera opozicionare da, umesto da se bave životnim temama, infantilno upoređuju dužinu svojih programa? Ko ih tera da budalasto prizivaju staljinizam, titoizam, trockizam i polpotizam? Ko ih tera da povazdan inoviraju mehanizme izbacivanja neistomišljenika? Pa s tim u vezi: ko tera opoziciju da bira mediokritete, neharizmatične, netalentovane i nepametne lidere? Vučić? Duh Hamletovog oca?

Osnovno je pitanje, dakle, ko sprečava razuman i ozbiljan politički dijalog o reformama u Srbiji danas? Vlast? Zašto bi ona to činila? Koja vlast bi odbila da teret bolnih reformi podeli sa ostalim društvenim činiocima, opozicionim strankama, inteligencijom? Zato je bolje pitanje ko danas u Srbiji pokazuje želju da ostvari dijalog o suštinskim reformama potrebnim društvu i ko želi da se dođe do zajedničkog stava?

U isto vreme, pitanje je i ko je spreman za ozbiljnu debatu i doprinos reformama u Srbiji, u atmosferi u kojoj svaki konstruktivan stav, onaj koji u sebi ne sadrži neprijateljstvo i psovku upućenu Vučiću, opozicija i viđeni intelektualci tumače kao izdaju opozicije, a „izdajnici“ bivaju označeni i kao Vučićevi plaćenici?

Za kakav su doprinos reformisanju Srbije sposobni i spremni oni koji smisao svog političkog delovanja svode na zakletvu da neće nikad s Vučićem? Oni koji u strahu od etikete „Vučićevih plaćenika“ u svakoj svojoj izjavi, kao obavezan umetnički element, ubacuju pogrdu premijeru? Oni koji su politički program zamenili spiskom ličnih uvreda?

Problem je taj što reforme nisu tema koja zanima najprominentnije opozicionare. Oni danas, u Skupštini i drugde, demagoški kritikuju reformske poteze koje su sami do juče činili ili želeli da čine. Oni se ponašaju kao da, u stvari, priželjkuju propast neophodnih reformi kako bi u toj katastrofi za Srbiju uknjižili poene za sebe.

Problem je taj što je licemerje koje dominira našom javnom scenom podignuto na nivo društveno poželjnog ponašanja. Uzmimo za primer opozicione čelnike koji su učestvovali u prodaji NIS-a, ili pokušaju privatizacije Telekoma. Oni danas kao svoj politički zavet objavljuju da neće nikad u koaliciju sa strankama koje se slažu sa prodajom Telekoma. I to nikom nije čudno.

Kad je o javnom prostoru i njegovom odnosu prema reformama reč, Dragoljub Žarković verovatno zna odgovor na pitanje zašto je Vreme, na primer, širom otvorilo svoje stranice za nacionaliste, za homofobe, ksenofobe i ostale prononsirane antievropejce. Da li ih je spojila ljubav prema reformama? Oni koji se čude kako je moguće da jedan građanski i liberalni list takvima ustupa desetine stranica za intervjue samo ako uz sve drugo što će reći kažu „Vučić je užasan“, verovatno zanemaruju reformski kapacitet tog šarolikog skupa.

Šalu na stranu, ozbiljno je pitanje – ko danas u Srbiji želi reforme? Osim Vučića. Ima li takvog? Dajte, ako ima – šteta je da to javnost ne zna.