Ko zlo ne kažnjava, taj zlo naređuje

Usledile su afere: Aflatoksin, „Helikopter“, Savamala, bahatost ministra vojnog kome je kao nagradu za apstinenciju iz vlasti podario ulogu šefa BIA, pa afere sa stanovima u Bugarskoj lažnog doktora, gradonačelnika Beograda.

Aman, ljudi, u normalnim zemljama da je samo lažne doktorande i „diplomce“ štitio i branio ostavljajući ih na funkcijama, bio bi opozvan iz politike za sva vremena. Stara istina glasi: „Ko zlo ne kažnjava, taj zlo naređuje“. A mi, kao stado, prestali smo i da se čudimo zlu koje nas je snašlo. Svako kome je i malo stalo da živi, ne u razvijenoj, nego bar u normalnoj državi, vidi da smo probili dno i slobodnim padom letimo u ambis. Postali smo masa neidentifikovanih, nedefinisanih lakosmislećih ljudi i zajedno sa većinom učenih glava (čast izuzecima), koje smatramo elitom, provodimo dane, vodeći banalne diskusije, o poskupljenjima, o skoro svakodnevnim ubistvima na ulicama, o ljubavnim aferama estradnih radnika i radnica, o Noletu Đokoviću i spoljnoj politici ili fudbalskim utakmicama, više svetskim nego našim. To je najveći problem Srbije. Ogroman broj građana poistovećuje i tretira Vučića kao normalnog političara. A dovoljno je setiti se šta je sve obećao pa slagao od dolaska na vlast do danas i biće jasno da se radi o neizlečivom paternalisti. Treba li podsećati na drevnu narodnu izreku: „Ko laže, taj i krade…“. On sve nas građane, pa i većinu njemu odanih, tretira kao nezrele, nedorasle, nesposobne ljude da brinu sami o sebi pa im je potrebna njegova „očinska briga“ i pomoć onih iz inostranstva koji su jači i od njega. Na potpuno isti način se svetski moćnici ponašaju prema njemu. Svako malo predsednika naše tzv. države „brifuje“ neki zamenik pomoćnika državnog sekretara iz neke velike sile.

A možda je AV u pravu, jer većina građana Srbije nikako da shvati da je njegova borba za opšte dobro i za jaku i stabilnu Srbiju samo verbalni ekvilibrizam i čista zloupotreba demokratije u lične i partijske svrhe. Da je njegova stranka leglo kriminalaca. Da su njegove svakodnevne konferencije za novinare, bolest zvana narcizam, potreba da uspostavi dominaciju u svim oblastima života. U političkom smislu, to je vašarski egzibicionizam tipa „Ko nabije – taj dobije“.

U svom inauguracionom govoru on tvrdi da zna kako će od Srbije stvoriti ekonomski jaku i politički stabilnu državu. A samo par dana kasnije, u novinama koje on kontroliše, na naslovnoj strani glavna tema je ovo: „Država kreće u odbranu ćirilice“. Naješćemo se valjda ćirilice i biće nam lepo. Istog dana još indikativniji naslov u jednom od njegovih omiljenih tabloida: „Vučić preko EPS finansira privatnu vojsku“.

To su primeri njegove „bespoštedne“ borbe za ekonomski jaku i politički stabilnu Srbiju. A vi i dalje verujte da on pati od nesanice i ne može da spava od brige za opšte dobro svih nas.

Autor je novinar