Koalicioni sporazumi i vlast

U predstavljanju političkih programa partija na vlasti i u opoziciji može se reći da na našoj političkoj sceni vlada u literaturi poznat tzv. „umereni pluralizam“ po malim ideološkim razlikama u programima političkih partija i opštoj sklonosti stvaranju koalicija. I zaista skoro da većina političkih partija izuzev manjeg broja zastupa slične političke programe, pre svega priključivanje EU, u prvom planu što više investicija, veća zaposlenost, suzbijanje kriminala i sl. S druge strane, za pojedine novoformirane političke stranke logično je pitanje da li mogu obezbediti pobedu i ulaznicu u parlament, isto važi i za nekada najveće opozicione stranke. Međutim suština je u prelasku minimalnog cenzusa i stvaranju postizbornih koalicija kada jedna politička opcija nije u mogućnosti da sama formira vlast.

Koalicioni sporazumi predstavljaju obeležje višepartijskog sistema, uslov ulaska u vlast i opstanka mnogih političkih partija tamo gde postoje male ideološke razlike u programima različitih političkih opcija. Tako da i one političke partije koje osvoje malo poena u izbornoj trci kod formiranja koalicija, mogu biti jači u odnosu na druge stranke, sa većim procentom poena. Zapravo, njihov relativno slabiji položaj procentualnih poena utiče na to da traže manje od ukupnog dobitka u preraspodeli vlasti, pa su poželjni kao koalicioni partneri. Odnosno u izboru između koalicionih partnera za formiranje skupštinske većine prednost donosi onaj koji ima manje resursa ili manju moć.

Ovakva kombinatorika sigurno je nepravedna prema onima koji su ukazali poverenje jednoj političkoj opciji koja je osvojila veće poene u izbornoj trci u odnosu na manje poene koje su osvojile druge partije. Ali, zahvaljujući prethodno navedenom razlogu postizbornih koalicionih sporazuma, i manje partije mogu da čine deo vlasti,. primer nekadašnjeg URS-a. To je sigurno za neke manje ili novoformirane političke stranke mogućnost prelaska iz opozicije u vlast.

Međutim koalicioni sporazumi stranaka na vlasti zahtevaju dogovor u vezi s važnim pitanjima i to dovodi do toga da političke stranke mogu odstupiti od svojih političkih principa, zarad opstanka u vlasti, a samim tim i da pristalice te političke opcije mogu biti izneverene. Ili koliko manjinsko učešće u vlasti omogućava realizaciju svog političkog programa, tu se postavlja pitanje doslednosti predizbornih obećanja, etike u vlasti, kao i mogućnost izlaska iz vlasti ukoliko stranka nije u mogućnosti da realizuje svoj politički program, uz pregovore i kompromise, a da pritom nije ugrožena stabilna većina, ili kada je najjača stranka sama u mogućnosti da formira većinu, i vlada. Da li se, primera radi, baš sto posto slažu političke odluke koalicije kod SPS-a, u nepopularnim, ali neophodnim reformskim potezima SNS-a?

Koliko procentualno učešće i moć koalicione stranke u vlasti omogućava slabijoj stranci da postavlja uslove u realizaciji svojih ciljeva? Ili je sa stanovišta manje stranke u određenom rasporedu snaga racionalnije biti pošto-poto uz vlast i u vlasti, iako je njihova delotvornost zanemarljiva, nego u opoziciji. Ipak suština je u prelasku cenzusa.