Kockanje kopanjem: Lični stav filozofkinje i psihoterapeutkinje Tatjane Milivojević

Hans Jonas je prvi filozof koji je uveo koncept odgovornosti sadašnjih prema budućim generacijama, koji je osnova principa održivog razvoja.

U „Principu odgovornosti“, on predlaže novi imperativ: „Delaj tako da efekti tvojih akcija budu kompatibilni sa trajnošću autentičnog ljudskog života na Zemlji.“

Hans Jonas polazi od pitanja „zašto čovečanstvo mora postojati?“ Postojanje čovečanstva, kao i apsolutna, imperativna vrednost tog postojanja, koje nam izgleda očigledno i neupitno, danas više nije uopšte sigurna činjenica.

Naprotiv, zbog ogromne moći koju ima, pre svega zahvaljujući modernoj tehnici, čovek sada ima sposobnost da se samouništi za tili čas.

U skladu sa načelom odgovornosti prema životu i budućim generacijama, kao smernice kojom treba da se rukovode donosioci odluka (i ne samo oni, nego i svako od nas ponaosob), Jonas uvodi princip predostrožnosti.

Taj princip omogućava i nalaže da se preduzmu preventivne ili zaštitne mere kada su naučni dokazi o opasnosti za životnu sredinu ili ljudsko zdravlje neizvesni, a ulozi veliki.

Ako mere nisu sasvim pouzdane, a moguća šteta po životnu sredinu ozbiljna, teško popravljiva ili i nepovratna, onda princip predostrožnosti nalaže da se od takvog poduhvata odustane.

Naglasak je na tome da se odustane i onda kada je nastanak štete neizvestan, jer nema savršenih algoritama ni kockanja kad su sami temelji života na kocki.

A kad nam se priča o prevenciji, valja znati razliku između prevencije i predostrožnosti. Dok prevencija odgovara poznatim rizicima koji se mogu više ili manje smanjiti, predostrožnost se odnosi na oblasti u kojima su prisutne značajne neizvesnosti u vezi sa postojanjem i obimom rizika čiji efekti mogu biti ozbiljni i nepovratni.

U kontekstu zakona koji uređuju oblast očuvanja prirodne sredine, princip predostrožnosti kaže: „Vlade moraju primeniti princip predostrožnosti, tj. preduzeti mere kako bi se izbegli potencijalno štetni uticaji (toksičnih) supstanci, čak i kada ne postoji naučni dokaz o postojanju uzročne veze između njihovih emisija i efekata.“

Jonasov tekst se direktno odnosi na savremene ekološke izazove na nekoliko načina, od kojih izdvajamo ranjivost prirode. Priroda, koja je nekada i doskora bila smatrana neuništivom, sada je ranjiva zbog ljudskih aktivnosti.

Ova ranjivost se manifestuje kroz gubitak biodiverziteta, deforestaciju, zagađenje vode i vazduha, i druge ekološke probleme.

Iz toga sledi naša odgovornost za njeno očuvanje, koje zavisi od naših odluka i praksi.

Moramo preduzeti sve moguće korake kako bismo smanjili negativne uticaje na životnu sredinu, kao što su smanjenje emisije ugljen-dioksida, reciklaža, održiva poljoprivreda itd.

Knjiga naglašava potrebu za etičkim razmatranjem naših tehnoloških i industrijskih praksi, a održiv razvoj postaje ključan kako bismo osigurali da naše aktivnosti ne ugrožavaju buduće generacije. Svako iole misleće i osetljivo ljudsko biće zapitaće se s kojim pravom, ljudskim, prirodnim, kosmičkim, božanskim, kojim god – smemo da devastiramo okruženje u kojem i od kojeg živimo – zemlju, vazduh, vodu, biljni i životinjski svet?

To bi bio smrtni, neoprostivi greh prema našim precima koji su nam ga predali u nasleđe, prema savremenicima i potomcima.

U praksi, to znači da svaka tehnologija koja nosi rizik, ma koliko malo verovatan bio, uništenja čovečanstva, ili njegovih delova, preko uništenja uslova koji ljudski život čine održivim i vrednim življenja – mora biti zabranjena. Hans Jonas označava ovaj imperativ formulom in dubio pro malo.

U prevodu, ako postoji više mogućih posledica upotrebe određene tehnologije, treba odlučiti na osnovu najpesimističnije pretpostavke.

Nema ovde prostora za kojekakve rizike shodno poslovno-ekonomskoj krilatici da ko ne rizikuje ni ne dobija, jer bi moguća – a pre bi se moglo reći, na osnovu pređašnjih Rio Tinto avantura i mišljenja relevantnih naučnika – verovatno-sigurna šteta bila nemerljiva i trajna.

Imajući u vidu baš takve nerazumne rizike, Jonas je protiv privlačnog principa nade, u ime manje prijatnog, ali realističnog principa predostrožnosti.

Zato što, kad je u pitanju očuvanje prirode i čoveka, odnosno njihove sprege i saradnje, budućnost nije ono što treba da dovede do nekakvog fascinantnog megaloekonomskog rasta i razvoja, već ono što omogućava „da i dalje postoje ljudi i budućnost“.

Princip odgovornosti nam govori da danas i ovde, ne može biti reči o tome da naš čovek treba da se nada jačem, bržem, boljem i najboljem, već je pre svega dužan da izbegne ono najgore: zna se koje, kakvo i čije kopanje – i kockanje.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.