Kockanje sa poljoprivredom

Bilo da sam se sreo sa zemljoradnikom, stočarom, pčelarom, ratarom ili paorom koji ima svoje malo domaćinstvo, svi se slažu u jednom: nikada gore i teže nije bilo.

Ipak, ono što takođe ne mogu a da ne primetim jeste i nedostatak poverenja koje ljudi imaju u promene. Kažu, pusta obećanja. Svi su isti. E, sa ovom poslednjom konstatacijom ne bih mogao da se složim.

Pre bilo kakve analize, važno je znati da je poljoprivreda za našu zemlju toliko važna da prosto ne znam odakle hrabrosti aktuelnom režimu da se toliko kocka sa pravim bogatstvom koje ova zemlja ima.

I baš zbog toga, umesto da samo konstatujemo da stvari nisu dobre i da teže ka tome da postanu još gore, napravili smo plan za poljoprivredu i oročili njegovo sprovođenje na 6 meseci.

Ljudi su skeptični povodom toga, ali odgovorno tvrdim da nije reč ni o pustim obećanjima, ni o praznim rečima.

Plan, na kome rade stručnjaci iz svih oblasti poljoprivrede, počiva na tri glavna temelja koja ćemo prvo postaviti, a to su vraćanje subvencija na 12.000 dinara po hektaru, garantovanje otkupnih cena poljoprivrednim proizvođačima u roku od 5 godina i obezbeđivanje goriva za poljoprivrednike, koje će biti oslobođeno od akciza i PDV-a.

Poljoprivreda je jedan veliki ali delikatan sistem i onog časa kada zakonski stavimo tačku na otuđivanje zemlje koja sada prelazi u ruke stranih kompanija za nisku ili čak nikakvu nadoknadu, kada omogućimo pravo prečeg zakupa domaćim poljoprivrednicima i uvedemo strogu kontrolu uvoza strane robe otvarajući time tržišni prostor za robu koja sada završava po kanalima jer, poput krompira, ima otkupnu cenu od svega 7 dinara po kilogramu, moćićemo da kažemo da smo učinili prvi dobar i stabilan korak.

Sledeći problem sa kojim moramo da se uhvatimo ukoštac je projekat oživljavanja poljoprivrednih proizvodnih giganata poput „PKB“-a i „IMT“-a, koji su neopravdano uništeni u poslednjoj deceniji.

Ono po čemu nas je svet prepoznavao, siguran sam, možemo da oživimo. Ne preko noći, ne uz pomoć magičnog štapića, već ustupanjem mesta znanju i radu, po čemu smo nekada takođe bili prepoznatljivi.

Pokretanjem ovih korporacija, otvorio bi se veliki broj raznovrsnih radnih mesta, što bi bio jedan od razloga da ljudi prestanu da napuštaju sela, a to je takođe gorući problem ove zemlje.

Suočeni smo sa više nego alarmantnom situacijom gašenja i propadanja sela na teritoriji cele Srbije.

Migracije ljudi, koji više nemaju način da opstanu u svojim sredinama, dovode polako do gašenja lokalne poljoprivrede, zapuštanja infrastrukture, odumiranja starih zanata i tehnologija, gašenja škola i smanjenje kapaciteta proizvodnje domaće zdrave hrane, ali i seoskog turizma, za koji smatram da naša zemlja ima i više nego dobre predispozicije.

Zdravo selo je osnovna ćelija jake poljoprivrede.

Ovim planom naravno krug nije zatvoren. Postoje još mnogobrojni nagomilani problemi kao što su neisplaćene subvencije, velike površine zaparložene zemlje, nekontrolisano poskupljenje setvenog repromaterijala, nefunkcionalni sistem za navodnjavanje i odvodnjavanje, sistem protivgradne zaštite takođe gotovo i da ne postoji, očajno stanje u državnim robnim rezervama, raspomamljeni monopolisti zbog kojih običan seljak danas odvajajući žito od kukolja, ostaje bez tog žita…

Kao što vidimo, pred nama je gotovo nepregledan spisak problema koji neodložno čekaju da budu rešeni.

Ne mogu i ne želim domaćinima da obećavam blagostanje i lažne milijarde od izvoza kukuruza, ali mogu da ih pozovem da zajedno zasučemo rukave i najpre izbavimo poljoprivredu iz ovog mračnog dubokog bunara, a zatim je dovedemo u takvo stanje, da našoj zemlji služi na ponos.

To nećemo postići lažnim obećanjima i nepovoljnim kreditima, već tako što ćemo isprljati ruke vredno radeći na svojoj zemlji, ali ipak sačuvati čist obraz i zdravu poljoprivredu za vreme i generacije koje dolaze.

Autor je predsednik Resornog odbora za poljoprivredu i potpredsednik Stranke slobode i pravde