Kod kineskog ambasadora

Zbog ovakvog saznanja o životu u Srbiji, DS čak dobija podršku i tamo gde je dosad baš i nije imala. Zanemaruje se da sa ovakvom početnom kampanjom stranaka preti opasnost da će opet, po ko zna koji put, iznenada doći do saznanja kako Brisel pritiska Srbiju, ucenjujući je pred dobijanje datuma za početak pregovora sa EU. Sumnju u ovakav razvoj događaja opravdava činjenica da kandidati u predizbornoj agitaciji ne upozoravaju da je neophodno bar truditi se da se ispune sve tačke dogovora Beograda i Prištine. Zato sve, prećutno, liči na sva dosadašnja ponašanja i vlasti i opozicije kad je reč o Kosovu. Uključujući da se, u nekim parolama, izjednačuju kao patrioti Mladić i Putin, da se gotovo blagonaklono gleda na ispade nasilničkih „patriotskih“ organizacija itd. Tu svakako spada i natpevavanje „ubij Hrvata da Šiptar nema brata“ ili takođe nekažnjiva (?) poruka mržnje predsedniku Srbiji s pozivom da se ubije!

Štaviše, nesrećna godišnjica martovskih nasilja iz 2004. poslužila je za „podsećanje“ na neefikasnost i evropske i kosovske policije i pravosuđa u osudi počinioca pogroma, iako je 14 osoba – prema zvaničnom izveštaju Euleksa – osuđeno na nimalo kratkoročne zatvorske kazne. Upravo suprotno od učinka srpskog pravosuđa koje 20-oricu rušilaca Bajrakli džamije u Beogradu „procesuira“ od 2007. dok se oni brane sa slobode. Slično je sa „poduhvatima“ palilaca Islam-agine džamije u Nišu. Verovatno je da su im olakšavajuće okolnosti bile da su to – tek osvete za kosovske nasilnike.

U isti manir starog ponašanja zvanične Srbije svakako spada i reakcija i komentari na račun neispunjavanja obaveza o fusnoti na regionalnim skupovima. Kad su i Kosovo i Srbija napustili slična okupljanja u Beogradu i Sarajevu, ovde je to objašnjeno kao prištinsko kršenje dogovora, pri čemu su dobro iskorišćene neodmerene izjave Tačija. Ni u jednom trenutku se čin prištinske delegacije nije javno doveo u vezu i sa zvaničnim raspisivanjem beogradskih izbora na Kosovu. Priznato ili nepriznato, Kosovo je međunarodna agenda još od Kumanovskog sporazuma iz 1999. i može da vuče recipročne zahvate jednake onima što se dešavaju u spoljnim politikama bilo koje zemlje.

Oprezno objašnjenje predsednice Skupštine Srbije prilikom raspisivanja izbora o saradnji sa Unmikom možda je za nekoga ovde značilo i diplomatsku uzdržanost ili čak neki još javnosti nedostupan plan. Ipak, izjava da će se to činiti u skladu sa Rezolucijom 1244 izazvala je sa relevantne međunarodne scene pozive Beogradu da se ne iznenadi „novom“ pritisku ako zbog toga put do datuma pregovora sa EU bude ne samo produžen, već i odložen na neizvestan period.

Da izbori na Kosovu nisu u skladu sa tom Rezolucijom rekao je komandant Unmika, ali i čelnici EU kao što su File, Kuper, Rompej. Na loše posledice upozorila je i Rada Trajković.

U svemu tome je najzanimljivije da za takvu politiku Beograd i dalje ima nesalomljivi adut i rezervnu varijantu (i za izbore?) u liku Vuka Jeremića. Otišlo se tako daleko da se više ne govori samo o „uzajamnim interesima“ Moskve i Beograda. Novi elemenat u srpsko-ruske odnose uneo je ministar Lavrov tvrdnjom o „duhovnoj bliskosti“. Za razliku od kineskog ambasadora u Beogradu koji želi da Srbija postane članica EU da bi „dobili novog prijatelja u Uniji“ što je u skladu sa bliskošću interesa Pekinga i Brisela, ali i Moskve i EU, za šta Vuk Jeremić izgleda misli da su samo moskovska spinovanja imperijalnih Evropljana.