Kodeks akademskog poltronstva

Aktuelni slučaj optužbe za plagijat profesorke Ekonomskog fakulteta Danice Popović naveo me je da se još jednom osvrnem na ovaj naš društveni problem.

Neke stvari iz mojih ranijih tekstova moram da ponovim, ali optužbe za autoplagijat ne primam – barem ne dok se stanje ne popravi.

Najpre da otvoreno kažem svoje mišljenje da ovo kroz šta poslednjih godinu i po dana prolazi profesorka Danica Popović predstavlja klasičan primer političkog disciplinovanja jedne neposlušne profesorke Beogradskog univerziteta akademskim sredstvima.

Sledi kratka fabula događanja (po sećanju) i nekoliko komentara od kojih posebno insistiram na onima koji imaju sistemski karakter.

Profesorku Danicu Popović je još u februaru 2019, na tribini organizovanoj od strane studenata Ekonomskog fakulteta, student Aleksandar Jakšić optužio da u svom kabinetu prodaje ispite.

Zbog ovoga je fakultet sproveo odgovarajući postupak, utvrdio da je optužba neosnovana, a studenta kaznio ukorom.

Aleksandar Jakšić je potom nastavio s napadima, menjajući im i formu i sadržaj i oglašavajući se usput u raznim medijima, da bismo došli do ove poslednje optužbe o navodnom plagiranju dela prevoda udžbenika iz predmeta Međunarodna ekonomija.

Ova poslednja optužba još uvek nije dobila svoj epilog, ali on (epilog) nije ni predmet ovog teksta.

O tome da li se profesorka Popović ogrešila o svog preminulog kolegu, profesora Stojana Babića, preuzevši delove koje je on prevodio (iz knjige koju su ranije zajedno preveli) izjasniće se komisije Ekonomskog fakulteta i Univerziteta u Beogradu, sačekajmo, ali ne budimo ni toliko glupi da odmah povlačimo paralelu između ovoga i plagiranog doktorata Siniše Malog, slučaja koji najverovatnije i predstavlja razlog ovih napada.

Budući da u ovu zamku upadaju i neki moji poznanici, koji inače dobro znaju šta je krađa ideja i podataka ili kupljeni doktorat, a šta propust u predgovoru novog izdanja, moram da ih sve podsetim i na jednu dodatnu razliku: da Univerzitet u Beogradu nije ostao čvrst, da se Siniša Mali sa svojim doktoratom ipak provukao, bio bi to poziv svim budućim političarima da je najstariji univerzitet u Srbiji otvoren za trgovinu moći; ali, ako profesorka Popović bude sada napuštena od strane akademske zajednice, ako dozvolimo njen profesionalni linč,  biće to onda jednostavna poruka da se hrabrost na univerzitetu ne isplati i da je uvek bolje ćutati.

Profesorka Danica Popović je poznata po svojim otvorenim društveno-političkim istupima, ona je u svom naučnom i prosvetnom radu mogla da ima propusta, i ako te greške (bilo kada) dođu na naplatu, to nije sporno, ali u jednoj za naš univerzitet retkoj stvari bila je krajnje pozitivna – od nje su studenti svih fakulteta mogli da nauče šta znači kada profesor u Srbiji ima svoje mišljenje i iskazuje ga nezavisno od svih mogućih posledica.

Drugi, još opasniji deo poruke koju nosi ovaj slučaj jeste u tome što se optužbe Aleksandra Jakšića prikazuju kao primer borbe jednog hrabrog studenta protiv uticajne profesorke i to još sve u njenoj sredini, u kojoj vrana vrani oči ne vadi. I tu se svako ko je stvarno tako pomislio dobrano zaleteo.

Nemam dokaza da student Aleksandar Jakšić napada profesorku Popović po nečijem nalogu, pa to ni ne tvrdim, barem ne izričito, ali ono što sam video još na samom početku konflikta, u februaru 2019, na navedenoj tribini na kojoj sam i sâm govorio, ne uliva mi nikakvu, ama baš nikakvu nadu da on sve ovo radi iz svoje lične doslednosti, a posebno ne za opšte dobro univerzitetskog obrazovanja u Srbiji.

Na pomenutoj tribini je ustao u odbranu profesora koji je bio u komisiji plagiranog doktorata Siniše Maloga, iako tog profesora pre samog Jakšića niko nije ni pomenuo.

Kolega Jakšić je zatim rekao kako se priča da profesorka Popović prodaje ispite, a potom, tokom postupka na Ekonomskom fakultetu, pokazao potpuno nerazumevanje da je prenošenje tuđih kleveta na javnom mestu nedozvoljeno i kažnjivo.

Nakon toga, kada priča oko prodaje ispita nije prošla, prilježno je nastavio da istražuje karijeru profesorke Popović i najzad iskopao ovo o čemo je sada reč – preuzimanje dela prevoda udžbenika bez izričite zahvalnosti preminulom kolegi. Da nije našao to, isplivalo bi već nešto drugo.

Ko ove postupke Aleksandra Jakšića doživljava kao studentsku hrabrost i odvažnost slabijeg neka ima na umu da je ona identična hrabrosti koju pokazuje Goran Vesić kada javno kaže da je Đilas lopov ili da je vladika Grigorije ubica.

Jakšića je javno podržao i sam predsednik države, moćniji od svih pređašnjih vladara u Srbiji od Miloša naovamo, samo zbog toga bi njegova ‘mladalačka hrabrost’ morala makar da bude upitna.

Mene, recimo, ona nimalo ne impresionira, podseća me na hrabrost onih koji su napadali Vuka Karadžića u vreme kada je tako bilo najlakše zasmejati Gospodara.

Dakle, čudni su i isprepletani putevi hrabrosti i ulizištva i u politici i na srpskim univerzitetima, samo što ja mislim da su za to što se poltronstvo visoko kotira u čitavom našem društvu univerziteti daleko odgovorniji.

Na njima se proizvode diplome koje se mogu upotrebiti samo učlanjenjem u vladajuću partiju ili nekom drugom formom veze, a pošto svaki takav pokušaj podrazumeva i odricanje od samopoštovanja, time dobijamo veliki broj budućih nominalno obrazovanih građana-poslušnika.

Drugi deo krivice je u tome što univerzitetski profesori (ali i studenti) i direktno učestvuju u kreiranju društvenih obrazaca ponašanja.

Ono što oni govore i rade uzima se kao primer, pa kada se bilo ko od njih lično ponizi, recimo, kada prihvati da bude nečija politička marioneta, kada napada drugoga za tuđ račun, ili kada ćuti dok se drugome nanosi nepravda, mora da bude svestan da se to kod građana prima i kao društveni model ponašanja.

Profesori koji su i sami poslušni, a takvih je kod nas nedopustivo mnogo, ne mogu ni svoje studente da podstaknu na pravu doslednost i borbu za svoje mišljenje i za svoj stav, već upravo suprotno, usmeravaju ih na lojalnost i poslušnost, naravno, prvenstveno prema njima.

Veliki problem srpskog društva jeste u tome što se na našim univerzitetima ne odvija samo transfer znanja već i transfer karaktera, pa umesto iskreno subverzivnih mladih ljudi, onih koji sutra treba da budu čuvari demokratije, dijaloga i pristojnosti, obrazujemo previše mladih ljudi za koje je normalno društvo bez političkog dijaloga, koji prihvataju zadate društvene norme i kojima će sutra najvažnije biti da odluče kome će se potčiniti i tako dobiti pravo da nekoga i sami gaze.

Ne želim da nijedan moj student sledi primer ovakve hrabrosti Aleksandra Jakšića, to je moja današnja poruka njima.

A poruka profesorkama i profesorima u Srbiji, posebno onima koji poslovično i o svemu ćute, jeste da nikako ne likuju nad onime što se danas dešava profesorki Danici Popović.

Setite se reči Vlade Viba: ‘Ne raduj se mečki koja igra pred tuđom kućom – mečka putuje.’ Tako i vi, ne zavaravajte se da vas ćutanje čini bezbednima čak i ako u svemu poštujete Kodeks profesionalne etike.

Vaš mir može da nastrada i ako ste nekome slučajno stali na put, posebno ako takav neprijatelj ima i uporne poslušnike.

Kvalitet i kvantitet onoga što može tada da vas zadesi teško se mogu predvideti jer oni slede Kodeks poltronstva na srpskim univerzitetima, a on još uvek nije napisan.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU