Kofa prljave vode po glavama građana

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Država se krajnje nedolično ponela prema bivšem predsedniku kada nije dozvolila da bude sahranjen kao državnik, a velika je sramota i što mu srpsko sudstvo nije pružilo šansu da se brani. A činjenica je da je Milošević vodio ozbiljnu politiku ne dajući ni pedalj svoje zemlje, a posebno je brinuo o radnicima. U njegovo vreme sprovedena je i najveća poštena privatizacija u zemlji, pa prema tome svi oni koji tvrde da je on na put izveo sve sadašnje tajkune i da je njegova država bila – Srbija Badže, Bidže i Bulidže govore besmislice koje nemaju veze sa istinom, ističe Milutin Mrkonjić, počasni predsednik SPS. Mrkonjić u razgovoru za Danas dodaje i da je njegov prijatelj Milošević bio čovek širokih vidika koji nikada nijednu ružnu reč nije rekao ni za sve one bivše saradnike koji su mu okrenuli leđa“. Ima u nastavku ovog teksta, jer ja ovo ne vidim kao intervju, mnogo sličnih izjava, ali ova uvodna je dovoljno ilustrativna kao razlog za ovaj tekst koji sledi.

Nabrajam: Upad u platni sistem velike Jugoslavije koji je valjda bio u funkciji očuvanja Jugoslavije, Zajam za preporod Srbije koji je istu preporodio, a nije neke obogatio, najveću ili jednu od najvećih inflacija u istoriji svetske ekonomije, koja je opet neke obogatila a stanovništvo dovela do ivice gladi i pogodite da li su oni koji su se tada obogatili bili bliski ili vrlo bliski vlasti Slobodana Miloševića.

Pa onda pričajmo o ljubavi prema radnicima ili već… Ako nastavim dalje, slede pitanja o zločinima koje su državne službe počinile: ubistvo Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, pokušaji ubistva Vuka Draškovića u više navrata gde su neki ljudi, izvinjavam se neću navesti njihova imena, stradali. Propaganda Televizije Beograd ili RTS-a koja je vodila u građanski rat, koji bih ja okvalifikovao kao rat za teritorije, tenkovi na ulicama Beograda 9. marta 1991, a koji su potom nastavili put Hrvatske. Benzin u flašama na ulicama Beograda, da li je neke obogatio, da li su bili bliski vlastima Slobodana Miloševića, ponavljam Slobodana Miloševića ili su eto slučajno to bili preduzetnici, a o švercu cigareta da ne pričam. I to sve sam nabrojao ad hok, ne pokušavajući da navedem baš sve o tom velikom državničkom poslu koji je Slobodan Milošević obavio za nas, pa da ga ispratimo sa svim počastima.

Srebrenica, Markale, teror nad Sarajevom, ukidanje Skupštine Kosova i pripreme za konačno rešenje, ubistva nedužnog stanovništva na svim stranama, „pobeda“ nad NATO snagama (cvrc) i obnova u kojoj je i intervjuisani učestvovao, da li je to odlika državnička ili diktatorsko-zločinačka? Biće da se ovde radi o velikoj egocentričnosti, sebičnosti i očiglednoj nemogućnosti da se osim sebe (sopstvene guzice) vidi bilo ko drugi, pa bio to pojedinac, klasa ili narodi.

Sličan odnos prema politici, državi i građanima ove zemlje imali su i postpetooktobarske vlasti ( sa izuzetkom vremena kada je predsednik vlade bio Zoran Đinđić), što je očigledno sačuvalo mogućnost Mrkonjića da nam posle svega prosipa ovu kofu prljave vode po glavi. I na kraju jedno pitanje za moj omiljeni dnevni list Danas: da li bi možda o ovoj godišnjici mogli nešto u formi intervjua reći recimo deca Ivana Stambolića ili Slavka Ćuruvije ili neko od građana Sarajeva ili neki vanpartijac iz Srbije ili…

*Autor je vajar iz Beograda