„Koferče“ i koferče

Biljana Stepanović Kad bi neki neobavešteni stranac uzeo da čita srpsku štampu, sigurno bi upao u tešku konfuziju – dok jedni listovi sasvim pouzdano saznaju da se famozni Ivica Dačić dogovorio s Koštunicom i radikalima i napravio vladu, drugi u isto vreme, takođe sasvim pouzdano, saznaju kako je Ivica vladu dogovorio s Tadićem. Šta nam ovo govori? Na primer to da u ovoj zemlji ovih dana niko pouzdano ne zna šta se događa, ali svaka strana koristi sebi naklonjene medije da malo „uzbuni javnost“.
Jedini koji nas je nečemu konkretnom podučio jeste Vojislav Koštunica. On je Borisu Tadiću preko televizije održao predavanje, iz koga su i svi ostali zainteresovani, a neobavešteni mogli da se obaveste: većinu ima onaj ko obezbedi 126 poslanika. A onaj ko ih ne obezbedi nema većinu, bez obzira što je dobio najveći broj glasova na izborima. I bez obzira na to što je nekoliko meseci ranije isto dobio većinu na predsedničkim izborima, čime su građani Srbije rekli kuda žele da idu.
Dakle, Koštunica je matematički u pravu, to smo sad naučili. Jedini deo koji je iz lekcije izostavio jeste sledeće pitanje – zar pregovore o budućoj vladi ne bi trebalo onda da vodi Tomislav Nikolić, kao drugoplasirani na izborima, nego to radi Koštunica, koji je zajedno sa Veljom Ilićem jedva uspeo da nakupi 11 odsto glasova? Bez Velje, on bi bio za par procenata iznad cenzusa. Nagradno pitanje bi, dakle, bilo ovo – da li predsednik stranke koja jedva, uz ovoliku kampanju i sa pozicije vlasti, uspe da nakupi 6-7-8 odsto glasova, može (i to u zgradi vlade Srbije) da sebe postavlja u poziciju voditelja pregovora i delioca lekcija šta je to većinska izborna volja građana, i to na tako arogantan način?
Odgovor bi, između ostalih, mogao da bude i ovaj – može, kad mu se dozvolilo. Da mu Tadić nije još pri formiranju prethodne vlade ustupio mesto premijera, Koštunica bi ili pristao na ulogu manjinskog partnera, ili bi na vreme bio nateran da se okrene svojim prirodnim saveznicima, radikalima, i ne bi nas držao u uverenju da i sam pripada demokratskoj i evropskoj opciji, kako mu se stranka imenom predstavlja. Nego bi još tada bio u poziciji da se okrene kuda ga srce vuče, a mi ne bismo gubili dragoceno vreme. Do sledećih izbora stranka bi mu se lepo utopila u radikale i onda bi glasači imali čistiju situaciju – ili glasaju za demokratsku ili za radikalsku opciju. Tu se niko ne bi pretvarao da jeste ono što nije, i obrnuto.
U takvom slučaju bila bi čistija situacija i u samoj Demokratskoj stranci Srbije – neki od takozvanih visokih funkcionera ove stranke pre izbora su neke od nas novinara čvrsto uveravali da oni nisu protiv evropskog puta Srbije, ali jesu protiv radikalizacije sopstvene stranke. Za njih ni sad nije kasno (naprotiv, pravi je trenutak) da to kažu i javnosti i svom stranačkom šefu, te da mu objasne da nije toliko strašno ni ako niste na vlasti. Kad vas već narod neće. A koliko vas neće, pokazali su izbori. Narod, većinski, očigledno hoće jednu od dve čiste opcije. Ova koja „traži sebe“ u silaznoj je putanji, ma koliko se nametala kao glavni faktor i držala lekcije o tome koliko treba da skupite da biste imali većinu.
A Ivica? Njemu je najteže. Ako ode sa radikalima i najdražim učiteljem, za dugo vremena je izgubio šansu da završi pranje i preoblačenje svoje stranke u demokratsko i evropsko odelo. A povećao opasnost da bude potisnut pa usisan od starije braće u vladi. Ako ode sa demokratama, što mu se na dug rok više isplati, osim što će u prvom trenutku izgubiti deo biračkog tela, rizikuje da mu se iz Jočićeve arhive otključa, na primer, ona na brzinu zaključana afera „Kofer“ i njegova nikad razjašnjena uloga u njoj, pa da možda ispadnu i još neke druge, nedovoljno ugodne stvari.