Kog je pola rodna ravnopravnost

Jedna je ona koja Paradu ponosa smatra negacijom takvih „tradicionalnih vrednosti“ među kojima se „muškost“, ali i agresija prema osobama drugačijeg opredeljenja visoko kotira. Onog ko štiti i zalaže se za prava npr. homoseksualaca, pogled sa te strane nikako ne vidi kao „pravog muškarca“. O toj strani sve je uglavnom već rečeno. Ali, do dobitnika su kritike došle i s druge strane. Pravi muškarac je politički nekorektan koncept, koji iznova diskriminiše različite seksualne orijentacije i rodne identitete, a pravi republički ombudsman, zaštitnik građana, morao bi da takvu nagradu razobliči i odbije, sažetak je poruka pojedinaca iz krugova feminističkih i LGBTIQ prava. (LGBTIQ je, treba znati, krovni termin za sve identitete koji proizlaze iz pola i roda: lezbijke, gejevi, biseksualne, transrodne, interseksualne i queer osobe.)

Kritičari s te strane ističu da je notorno poznato da neravnopravnost pogađa pre svega žene i LGBTIQ osobe, te da je uvođenje „muškaraca“ u diskriminacioni diskurs u stvari „maskulinizacija“ i tog javnog polja, kojom se želi reći i postići da bez muškaraca opet nema ničega.

Nisu li glasnogovornici takvih kritika pali u drugu stranu zamke isključivosti? Žene i LGBTIQ osobe jesu žrtve diskriminatorne matrice, ali da li su jedine? Da li je moguće žmuriti na činjenicu da postoje rodno predodređene društvene uloge i očekivanja koja, bez obzira što su većinom nekorektna prema ženama, ponekad na poseban način lome i muškarce. Da li se, na primer, sme ignorisati činjenica da ratovi, a bilo ih je na našem području dosta u skorašnje vreme, ostavljaju jednu vrstu pogubnih posledica na civilno stanovništvo, a drugu, tešku, na pripadnike sukobljenih naoružanih snaga koje su, po već pomenutoj nekorektnoj podeli uloga, u ogromnom procentu sastavljene od muškaraca.

Koliko njih ima posttraumatski stresni poremećaj, a koliko njih se od njega leči? Da li imaju podršku, ili država nije spremna ni da prizna da postoje, niti društvo da ih prihvati? Koliko je slučajeva nasilja u porodici moglo biti sprečeno, koliko ženskih i muških života sačuvano, ubistava i samoubistava izbegnuto, da su nasilnici na vreme imali stručnu pomoć za probleme od kojih neki, da, više pogađaju muškarce? Ili mislimo da se sve rešava represijom, kaznenom politikom? Koliko je dečaka, mladića i muškaraca žrtava seksualnog zlostavljanja i da li bi bavljenje tim tabuom odmoglo devojčicama, devojkama i ženama žrtvama? Jesu li specifični rodno uslovljeni problemi muškaraca uopšte, u očima ovih kritičara, dostojni da se uvrste u problematiku rodne ravnopravnosti ili treba da kažemo „rodna“, a mislimo i radimo „ženska“. Konačno, može li se stvarno rešavati problem diskriminacije žena bez bavljenja muškarcima?

Ako smo deo problema, deo smo i rešenja. Tolerancija je višesmeran koncept. Aktivizam nije lov na veštice. LGBTIQ nije skraćenica za pokret protiv ostalih seksualnih opredeljenja i rodnih identiteta. Ništa od ovoga zaštitnik građana nije rekao pre nego što je dobio nagradu, a trebalo je, bila bi zasluženija.

Autor je zaštitnik građana Republike Srbije