Kog Miloševića osuditi?

Optužuju ga da će tim postupkom obezvrediti žrtve koje su nastradale i izbegle tokom vojne operacije hrvatske vojske.

Bez obzira na svoju ličnu tragediju i razloge koje je naveo postao je saučesnik u glorifikaciji zločina i izdajnik Srba.

Kako se njegova odluka može protumačiti i, može li ona promeniti način govora o „Oluji“ u društvu?

U hrvatskom društvu se već godinama slavi vojna pobeda i šalju poruke mržnje prema onima koji su bili žrtve zločina i nasilja, a njihova patnja i bol nema priznanje niti se smatra vrednom pomena i kolektivnog pamćanja.

Pred hrvatskim pravosuđem pokrenuta su četiri krivičnih postupka (devet osoba) povodom zločinima tokom 1995, a epilog je jedna pravosnažno osuđena osoba za zločine povezane sa „Olujom“.

Za ratni zločin u Ramljanima obustavljen je postupak nakon podignute optužnice, a Željko Šačić, za koga je postojala osnovana sumnja, od ove godine je saborski predstavnik na listi Domovinskog pokreta.

Za zločin nad šestoro civila srpske nacionalnosti u Gruborima donete su dve oslobađajuće presude.

Po poslednjem istraživanju Documente porodice žrtava izgubile su poverenje u pravosuđe i ne veruju da će krivična pravda biti zadovoljena, ali veruju da bi trebalo da se sve žrtve rata, bez obzira na nacionalni identitet, priznaju i ostanu u sećanju društva.

Pored toga, nemogućnost da ostvare materijalno obeštećenje pokazuje da njihova patnja i bol ne zaslužuje priznanje.

Pravni nivo uslovljen je simboličkim, odnosno narativom o ratu, jer bi svaki napredak ostvaren u procesuiranju zločina bio suprotan narativu o „čistoj“ pobedi i isključivoj žrtvi rata.

Ostvarivanje prava žrtava i procesuiranje odgovornih za zločine suprotstavlja se dominantnom narativu: narativ onemogućava pravo.

Opstrukcije u procesuiranju odgovornih za zločine uslovljene su ne samo pritiskom na pravosuđe koje vrši izvršna vlast već i sam narativ o ratu o isključivoj i jedinoj žrtvi.

Presudom za zločine nad osobama nehrvatske nacionalnosti i materijalnim obeštećenjem unosi se razdor u postojeće temelje kolektivnog sećanja.

Simbolički i pravni nivo biće u tenziji sve do trenutka promene jednog od njih: procesuiranjem zločina može se izmeniti narativ ili se promenom sećanja mogu stvoriti uslovi za mogućnost pravnog savladavanja tereta zločina.

Verujem da bi odlazak Borisa Miloševića, kao predstavnika srpske manjine i, istovremeno, osobe koja deli iskustvo porodica koje su izgubile svoje najmilije tokom vojne operacije, može da utiče na promenu načina na koji se govori o prošlosti.

Knin je bio mesto na kome je Tuđman ’95. izjavio da su Srbi tumor koji se širi, a njegovi naslednici slavili „pobedu“ ne spominjući zločine nad civilima srpske nacionalnosti.

Osoba koja je predstavnik Srba i mogući glas žrtava može poslati drugačiju poruku, osvetliti onu stranu koja se u hrvatskom društvu ni ne spominje, niti priznaje.

Ukoliko predsednik Milanović zajedno sa predstavnikom vlada ode u Grubore i oda priznanje žrtvama, to će biti jedan od iskoraka u priznavanju jednake patnje žrtava bez obzira na nacionalnost.

Knin bi trebalo da postane mesto komemoracije i sećanja na sve žrtve nevino stradale, a razlog i dan proslave može biti samo mirna reintegracija 1998.

No, ne treba gajiti iluzije da će militaristička parada preći u komemoraciju svih žrtava, ali će, možda, Miloševićev dolazak dovesti u pitanje ,,čistoću“ narativa o žrtvi i moralnoj uzvišenosti pobednika.

„Briga“ za Srbe u Hrvatskoj popraćena oštrim osudama Borisa Miloševića jednaka je brizi Slobodana Miloševića za srpske izbeglice tokom vojne operacije.

Obeležavanje „Oluje“ i pravni status žrtava, ali i njihovo iskustvo nakon prelaska granice ’95, pokazuje, takođe, tenziju između simboličkog i pravnog nivoa.

Žrtve „Oluje“ žrtve su i srpskog nacionalizma koji ih je tretirao kao topovsko meso tokom rata, ali i kao „živalj“ koji treba, prinudno i uz pomoć policije, naseliti na Kosovo.

Prinudna mobilizacija izbeglica tokom 1994. i 1995. suprotna Konvenciji o statusu izbeglica dovela je do smrti barem 54 osobe (Dosije Fonda za humanitarno pravo).

U tom periodu jedino su Žene u crnom bile na granici pružajući neposrednu pomoć izbeglicama, a kasnije po izbegličkim kampovima u Srbiji.

Na osnovu intervjua urađenih sa povratnicima, a u okviru Documente, vidljivo je njihovo nezadovoljstvo ne samo proslavom u Kninu nego i „licemernim oplakivanjem“ njihovog iskustva u Beogradu.

Izbeglice koje su ostale u Srbiji nemaju status civilnih žrtava rata niti imaju materijalnu podršku 25 godina od „Oluje“.

Srbija bi trebalo da se seća žrtava „Oluje“ i civila hrvatske nacionalnosti koji su nastradali i u Hrvatskoj i u Srbiji.

Osudu bi, umesto na Borisa Miloševića, trebalo preusmeriti ka onom Miloševiću koji je odgovoran i koji to zaslužuje.

Autor je saradnik Documente – Centra za suočavanje sa prošlošću u Zagrebu i aktivista Žena u crnom