Kohabitacije i prisluškivanja

Dakle osam različitih službi, tj. centara primenjuju operativne mere praćenja i prisluškivanja komunikacija građana. Naravno, broj privatnih (ilegalnih) prislušnih centara se ne zna. Šta navedene agencije, uprave i službe čuju kao rezultat primene mere prisluškivanja, manje je važno. Ono što je bitno jeste zapravo zakonski okvir za primenu tih operativnih mera, a najvažnije je ko je danas korisnik informacija prikupljenih na ovakav način.

Ne ulazeći u opravdanost i valjanu procenu donosioca odluka o tome kome će u Srbiji biti praćena i prisluškivana komunikacija, postavlja se pitanje gde se slivaju sve te informacije i kako se one koriste. Ako se izuzmu primene mera prisluškivanja koje sprovode UKP i SBPOK (jer su vezane za vršenje krivičnih dela), ostale službe i agencije se bave i bezbednosnim pojavama koje mogu biti interesantne za državu, a ne moraju nužno biti krivično delo. Dakle, dolazimo do suštine.

Pod izgovorom praćenja bezbednosnih pojava, tj. „bezbednosno interesantnih ličnosti“, službe mogu zloupotrebljavati svoja ovlašćenja, a neretko i van zakonskih propisa „držati na meri“ političke neistomišljenika njihovih nalogodavaca. Tako da u svetlu nove moguće kohabitacije između Nikolića i Tadića (nelegalno) prisluškivanje tek dolazi do izražaja. Činjenica je da ovo nije prva kohabitacija. Imali smo posle 5. oktobra 2000. trojnu kohabitaciju Koštunica-Đinđić-Milutinović. Nakon toga je bila kohabitacija Koštunica-Đinđić, pa Tadić-Koštunica. Kohabitacijom možemo s pravom nazvati i istorijsko pomirenje DS-SPS. I kakve veze imaju prisluškivanja sa kohabitacijama? Direktne!

Naime, u kohabitaciji Koštunica-Đinđić svako je svakoga prisluškivao. Aca Tomić, tadašnji šef Vojne službe prisluškivao je Đinđića i njegov kabinet, a Beba Popović, tadašnji šef Informativne službe Vlade Srbije, prisluškivao je Koštunicu i njegove saradnike. Onda, u sledećoj kohabitaciji Rade Bulatović, šef BIA, prisluškivao je Tadića i njegov kabinet. Doduše i Tadićevi saradnici su tada pokušavali da prisluškuju Koštunicu, ali dosta neuspešno. U kohabitaciji Tadić-Dačić, BIA je prisluškivala Ivicu Dačića i njegov kabinet. Sada je na pomolu nova kohabitacija. Nikolić-Tadić…

I ko danas (pritom mislim na sadašnje trenutno vreme) koristi informacije prikupljene od prisluškivanja? Da li VBA i VOA izveštavaju Vrhovnog komandanta oružanih snaga Tomislava Nikolića o operativnim merama koje sprovode, ili su možda u funkciji nadzora njegovih komunikacija. Kome BIA danas polaže račune kad imamo tehničku Vladu? (Doduše, bio bih neozbiljan kad bih pomislio da su i u prethodne četiri godine Mirka Cvetkovića i o čemu izveštavale). Tada je šef Tadićevog kabineta Miodrag Rakić koordinisao rad službi i neretko učestvovao u konkretnim operativnim akcijama, prateći njihov tok, kao i mere prisluškivanja.

Dakle, ko je stvarno nadređen Saši Vukadinoviću danas? I dalje Miki Rakić, ili Boris Tadić, ili se i Vukadinović (kao Rade Bulatović 2008) već prešaltao, pa je počeo da prima naloge od Aleksandra Vučića.

Ako se u čaršiji zna da prilikom primopredaje predsedničkih odaja između Tadića i Nikolića (iako je Nikolić po Ustavu trebalo to da uradi sa Slavicom Đukić Dejanović v.d predsednicom Srbije, a ne sa kandidatom za predsednika Borisom Tadićem) u kancelarijama koje su zadužili, Tomini saradnici zatekli prazne kompjutere iz kojih je sve izbrisano, jasno je da Tadić svoj gubitak izbora smatra privremenim. U prilog tome govori i činjenica da je u momentu preuzimanja Predsedništva u njemu bilo zaposleno čak 250 ljudi. Samo nekoliko dana kasnije, njih 180 je volšebno iščezlo, ostalo je 70 sistematizovanih radnih mesta.

Međutim, vara se onaj ko misli da Tomislav Nikolić, kao predsednik Srbije, zapravo nema nikakva izvršna i operativna ovlašćenja iz domena bezbednosti i izvršne kontrole službi. Uticaj na službe, a samim tim i bezbednosne tokove u društvu (pa i na mere prisluškivanja) zavisiće od odlučnosti i snalaženja Nikolića. I već sutra može svoj uticaj da proveri. Neka pozove direktore BIA, VBA i VOA da mu dostave podatke, kao predsedniku Saveta za nacionalnu bezbednost, o nekoj konkretnoj bezbednosnoj pojavi. I već posle dva takva sastanka sa njima, nema dileme da će se Vlada Srbije formirati brzinom svetlosti. U južnoj Srbiji ima poslovica „Od stra’ lek nema!“

A kad bi me neko pitao da li u ovom trenutku, i ovom međuperiodu, neko prisluškuje predsednika Tomislava Nikolića, ne bih smeo da kažem NE. A razlog za takvu mogućnost upravo jeste pitanje sa početka ovog teksta: Ko danas prisluškuje u Srbiji i ko je korisnik prikupljenih informacija?

Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost