Foto: FoNet Vlada Srbije Slobodan MiljevićDo ne tako davno termin BRIKS bio je rezervisan uglavnom za manje čitane vesti iz sveta, dok je danas u Srbiji podrška za pristupanje ovom savezu prevazišla podršku za ulazak u Evropsku uniju.
Politički akteri – pre svega na desnom kraju političkog spektra prepoznali su novonastale okolnosti pa je tako na prethodnim izborima BRIKS po prvi put dobio prostora u nekim od predizbornih kampanja.
Kako je do ovoga došlo nije prevelika misterija – glorifikacija ovog saveza postala je u poslednje vreme gotovo redovna rubrika u mejnstrim, mahom prorežimskim medijima, a o njemu pozitivan komentar povremeno iznese i sam predsednik Vučić u svojim svakodnevnim obraćanjima.
Sve ovo nužno povlači za sobom pitanje zašto su prorežimski akteri uopšte (naizgled odjednom) izgurali ovu temu u domaći javni prostor.
Ako bismo im verovali na reč, zemlje članice BRIKS-a imaju ogroman privredni potencijal, od kog bi čak i Srbija mogla imati koristi. Stvari, bar trenutno, stoje dosta drugačije.
Razni analitičari su već do besvesti ponavljali dobro poznate činjenice – EU je izvor više od polovine stranih direktnih investicija u proteklih 10 godina, a uz to ona čini gotovo dve trećine našeg izvoznog tržišta naspram jedva 10% izvoza koji odlazi u BRIKS (mahom Rusiju i Kinu).
Ove brojke su zapravo toliko dobro poznate da ih čak ni Marićevi „Ćiriličari“ neće dovoditi u pitanje. Stvar je doduše u tome što su oni čvrsto uvereni da bi to moglo da se obrne i da bi BRIKS jednog dana mogao da zameni EU kao glavni ekonomski partner Srbije.
Međutim, takva tektonska promena u trgovinskoj politici nosi sa sobom teške komplikacije.
Najpre, tu su ogromne geografske i logističke barijere jer zemlje BRIKS-a od Srbije dele hiljade kilometara. Uz to, redak je slučaj da dve zemlje iz ovog saveza dele zajedničku granicu, pa je potencijal za ekonomsku integraciju u okviru samog BRIKS-a izuzetno ograničen.
Stoga su za Srbiju koristi od neograničenog pristupa (daleko povezanijem) evropskom unutrašnjem tržištu koje nudi članstvo u EU drastično veće nego one koje bi mogao da ponudi BRIKS.
Na sve to, trebalo bi dodati i činjenicu da su zemlje BRIKS-a u dobroj meri iscrpele potencijal za privredni rast.
Naime, u prethodnih deceniju-dve njihov rast je bio pre svega posledica njihove ekonomske zaostalosti.
To je često slučaj sa niskorazvijenim zemljama koje mogu „lako“ da ostvare izrazito visoke stope rasta zahvaljujući (između ostalog) kopiranju tehnologija iz razvijenih zemalja.
Sada dolazi period kada će ove zemlje u sve većoj meri morati da se oslone na sopstvene kapacitete za tehnološke inovacije.
Ti kapaciteti trenutno deluju ograničeno – naročito je ilustrativan primer Kine gde vrtlog partijske birokratije i njenih nepreglednih, a često promenljivih pravila obeshrabruju potencijalne inovatore koji su u konstantnom strahu da ne ostanu sa one strane „crvene trake“.
Eventualno okretanje od EU ka BRIKS-u došlo bi dakle o ogromnom ekonomskom trošku, koji bi podrazumevao gubitak važnog izvoznog tržišta i jednog od glavnih izvora stranih investicija.
Koje koristi onda vlast i njeni saveznici vide u ovakvom prestrojavanju? Odgovor se gotovo sam nameće da su te koristi političke prirode.
Jednostavno rečeno, dalje integracije ka EU su uslovljene uspostavljanjem osnovnih liberalnih i demokratskih institucija, u šta spada sprovođenje fer i poštenih izbora, poštovanje nezavisnosti medija i zaštite manjinskih prava.
Ovakve zahteve prema Srbiji zemlje BRIKS-a ne bi postavljale jer taj savez nije utemeljen na liberalno-demokratskim principima.
On to ni ne može da bude s obzirom da njegovu okosnicu čine Rusija – autokratija opsednuta svojim osvajačkim pohodima koja klizi sve dublje u totalitarizam i Kina – jednopartijska diktatura koja ni ne pokušava da simulira autentičnu opoziciju i slobodnu štampu.
Da li to znači da će se vladajuća elita zarad sopstvenih političkih koristi okrenuti BRIKS-u i rizikovati ekonomski kolaps zemlje?
Iako to trenutno možda ne deluje preterano verovatno, treba imati u vidu da je Srbija istorijski i te kako bila sklona samoubilačkim politikama – stariji će se npr. setiti devedesetih u Srbiji, a mlađi mogu da ih proguglaju.
Međutim, osim ovakvog kopernikanskog obrta, takođe je moguće i to da popularizacija BRIKS-a u domaćim provladinim medijima služi tome da se u očima javnosti stvori nekakva antiteža Evropskoj uniji, kako bi Srbija imala dve alternative između kojih bi mogla, na ovaj ili onaj način, da balansira – tek dovoljno da se izbegnu preveliki ekonomski troškovi.
Tu bi cilj bio da se zauzdaju, možda čak donekle i unazade evrointegracije, pri čemu bi se izbegli neugodni zahtevi kakvi su upravo pošteni izbori, sloboda medija i manjinska prava.
U ovom ili onom formatu dakle, težnja ka BRIKS-u je zapravo nastavak duge političke tradicije ove zemlje, a to je težnja da se u Srbiji očuva postojeći autokratski, patrijarhalni model države i društva.
Autor je doktorand Ekonomskog fakulteta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
