Koja veronauka treba u Srbiji

Koncept božanskog, ili boga, tesno je povezan sa religijskim fenomenom, ali ih ne treba identifikovati. Mnoge svetske religije ili nemaju takav pojam, kao taoizam, npr., ili je suviše neodređen, prema „našim“ zapadnim kriterijumima, kao što je slučaj sa Budizmom. Što se kontrapunkta monoteizam vesus politeizam tiče, mi se ovde na tome ne možemo zadržavati. Pomenućemo samo da strogo govoreći ne postoji čisto monoteistička religija. Specifično, nije teško pokazati da Biblija ne može biti izvorni tekst monoteizma, ni Stari ni Novi zavet.

Koliki je deo savremenog čovečanstva religiozan, koji su kriterijumi za priznavanje statusa vernika i slična pitanja važna su za analizu fenomena religioznog u savremenom svetu, ali se mi ovde na tome ne možemo zadržavati. Pomenimo samo mogućnost da se u jednom labavom odnosu između vere i religije može govoriti o religiji (ili barem crkvi) koja se sastoji od nevernika. Primer za to je „naša“ pravoslavna vera, gde se vernici u crkvi mole bogu (tačnije Bogu), a kada izađu napolje psuju tog istog Boga i ostanu i živi i vernici.

Poznavanje religijske mape sveta, kao i sadržaja pojedinih „velikih“ religija jeste od krucijalnog značaja za razumevanje globalnih događaja, kako u sferi politike, tako i sociologije, pa i nauke i umetnosti. Mnogi globalni politički i istorijski fenomeni ne mogu se razumeti, pa ni kontrolisati, bez poznavanja ideološke pozadine, koja motiviše ljude i države da se ponašaju iracionalno. Tekući „Treći svetski rat“, koji se vodi pod zastavom „borbe protiv terorizma“ upravo ilustruje ovu tezu. Verski fanatici se stvaraju u adolescentnom uzrastu, kad dete nije u stanju da shvati suštinu verskog fenomena i njegov širi kontekstualni značaj. A verski fanatizam stoji u osnovi lokalnih i manje lokalnih sukoba, koji mogu da prerastu u genocid, kako smo videli u slučaju NDH, BiH, Iraka, Palestine, itd. Vera se doživljava kod kuće, religija upražnjava u crkvi. Osnovi vere uče se u crkvi, kao i religijska dogmatika. Ova dogmatika je upravo ono što se danas poučava u našim školama pod firmom veronauke. Povodom ovog eufemizma treba otvoreno reći da se u našim školama predaje hrišćanska i muslimanska dogmatika. Alternativno, tzv građansko obrazovanje je, budimo iskreni, uvedeno samo da bi se opravdala veronauka.

Da li ovu poslednju treba ukinuti? Nikako, umesto nje treba uvesti veronauku (dobro ste pročitali), ali ne versku dogmatiku, koja razdvaja ljudska bića jedna od drugih, već osnove religije kao takve. Predmet bi se zvao „osnovi religije“, u okviru čega bi se podučavali filosofski i psihološki osnovi fenomena verskog, istorijski pregled nastanka i razvoja najvažnijih svetskih religija, kao i psihološki, socijalni i drugi relevantni aspekti religijskog kao takvog. Naučavao bi se nastanak i glavne crte Judaizma, Hrišćanstva i Islama, kao najrelevantnijih religija Zapada, kojem pripadamo. Ovo naučavanje bi se sastojalo od kritičke analize Biblije i Kurana, tačnije racionalne egzegeze ovih verskih spisa. Isto bi se odnosilo i na Hinduizam, Budizam, Taoizam, Šintoizam, Šamanizam, religije Indijanaca Severne i Južne Amerike, kao i na religiju australijskih urođenika (tzv. Aboridžina).

Građansko vaspitanje ne treba ukinuti, već ga predavati u prvim razredima osnovne škole, u doba sociopsihološkog formiranja ličnosti. Veronauka (nauka o veri) bi se predavala u srednjoj školi, kada su učenici spremni da kritički usvoje racionalne poglede na fenomene verskog i opredele se za svoj pogled na svet (formiranje socio-umne ličnosti). Postojeća koncepcija upoznavanja sa religijskim fenomenom u našoj školi pati bar od dve mane. Prvo, deca se uče iracionalnim sistemima, u doba kada nisu u stanju da ih shvate kao iracionalne, čime se vrši nasilje nad dečijom psihom i ličnosti uopšte. To nije, ustvari nikakvo naučavanje, već prosta dresura, kojom se cementira u um učenika jedna mentalna konstrukcija, koja se više ne može promeniti. Kakve katastrofalne posledice to može da ima svedoci smo tekućeg verskog rata u Evropi, Aziji, Americi i Africi. Atentatori-samoubice imaju kao gorivo ne patriotizam ili borbu za oslobođenje, kako je to počelo sa Palestinskom Intifadom, već religijski fanatizam, za koji su odgovorni oni koji su te atentatore podvrgavali verskoj dresuri.

Drugo, u versko mešovitim sredinama deca se razdvajaju kada se radi o veronauci i tako postaju svesna da su „oni drugi“ neko drugi. Tako se stvara osećaj otuđenja, pogotovo ako je zastupljenost neizbalansirana.

*Autor je naučni savetnik u penziji i član uredništva European Journal for Science and Theology